Političke ideje i komentari XIII deo
Jedna istorijska analogija: kada je po instrukcijama Dantona, Camillea Desmoulinsa u ime zakona i čovečnosti ustao protiv Hébertovog terora tako oštro da je izgledalo da napada teror uopšte, dakle i samog Robespierrea – sudbina dantonovaca bila je rešena.
Činjenica da su najvatrenije pristaše ove umirujuće politike i najbrojniji kupci tih famoznih brojeva Starog Kordiljerca bili reakcioneri, aristokrati i liberalni žirondisti svih vrsta, morala je ortodoksnim jakobincima izgledati dovoljna, da ih uveri u ispravnost njihove terorističke politike: jer kad kontrarevolucionari hvale neku meru revolucije, onda je to najsigurniji znak da je ona pogrešna.
Taj znak je nepogrešiv, jer potiče izravno iz instinkta klase. Da u samom početku Desmoulins-Dantonove kampanje ni samom Robespierre nisu bile jasne kontrarevolucionarne posledice napada na preteranosti Terora – koji se neizbežno morao pretvoriti u poziv na odbacivanje terora uopšte – svedoči činjenica da je Robespierre pregledao rukopise prvih brojeva „Starog Kordiljerca“ i da se sa njima prećutno saglasio.
(Razlog ovome leži verovatno u Robespierreovim planovima protiv Opštine i Héberta.) Sasvim analogan je slučaj Đilasa iz 1954. godine. Kada je započela „tiha kampanja“ tog jugoslovenskog Dantona u zvaničnom organu Partije, kampanja protiv nedemokratičnosti, svemoći partije i plediranja za slobodni socijalizam – Generalni sekretar Politbiroa je prve članke ove kampanje pregledao i rekao njihovom piscu – Dantonu i Desmoulinsu u istoj osobi: „Piši dalje!“
Bilo je to više nego što je rekao i sam Robespierre. Spolja posmatrajući događaje, činilo se da iza Đilasa stoji Partija. Ono što objavljuje Borba moralo se smatrati izrazom zvanične politike. Tiraž Borbe nikad nije bio toliki osim u vreme Rezolucije i Korejskog rata. Raspoloženje naroda bilo je neposredno pogođeno u njegovim najintimnijim željama.
Trebalo je spontanom popuštanju diktature od ’48, dati i formalno obeležje. No nije bilo teško utvrditi da su ovakva raspoloženja najradosnije bila dočekana i reklamirana baš od kontrarevolucije, buržoazije i intelektualaca. Znak je bio tako jasan, da se Politbiro nije imao mnogo dvoumiti.
(Ne verujem u to da su Đilasovi članci bili mamac za međunarodnu socijaldemokratiju i da je čitav sukob montiran.) Poziv na demokratičnost postao je odjednom poziv na anarhiju, ustajanje protiv svemoći Partije, direktno opovrgavanje diktature proletarijata, slobodni socijalizam samo maska kontrarevolucionarnog oportunuzma. Izvanredno zasedanje Centralnog komiteta osudilo je Đilasa isto tako sigurno vođeno revolucionarnim instinktom kao jakobinski sud Dantona i njegove drugove.
Istinu govoreći, Đilas ni u svom poslednjem času nije bio dorastao Dantonu. On se nije borio, on nije rikao, on je dozvolio da njime ovlada rezignacija koja se tumačila kao slabost i njegovih načela i njega lično. No uprkos tome, istorijska analogija Danton–Đilas ostaje.
Slučajno su mi došle u ruke Nedeljne informativne novine iz 1953. godine, od 28. juna, sa uvodnikom Z. Ž. posvećenim godišnjici Rezolucije Kominformbiroa. Ovaj je uvodnik interesantan upravo sada u eri sovjetskog popuštanja, u eri kada to popuštanje dobija formalne oblike pregovora, deklaracija i izvesnih potpisa na aktima međunarodne saradnje.
Interesantan je pre svega da pokaže neobičnu razliku jugoslovenskog stava prema tom popuštanju otvorenu za nepunih godinu i po dana. Tumačenje koje Z. Ž. pridaje sovjetskom popuštanju izrazito je zapadnog tipa:
a) spoljna politika je samo izraz unutrašnje;
b) promena spoljne politike SSSR-a je izraz promene stanja u SSSR-u, naime krize koja potresa ovaj „gotovo robovski sistem“.
„ (…) stvorenog po sovjetskom liku i obličju. Reč je o ekonomskoj i političkoj krizi jednog gotovo robovskog sistema u kome su ljudi i nacije potčinjeni strahovitoj despotiji. Reč je takođe o bezizlaznosti jedne spoljne politike koju je ovaj sistem vodio godinama. Prema svojim mogućnostima, Jugoslavija je možda najviše doprinela produbljenju te krize. (…)“
Danas posle dve godine mi više ne mislimo da se spomenuto popuštanje može objasniti krizom, štaviše držimo da je „tumačenje krizom“ izrazito reakcionarna teorija. Kriza ne postoji – postoji samo iskrena želja za mirom, radi mira. U sklopu naših aktuelnih shvatanja, može se naći i ponešto mistifikacije karlajlovskog tipa. Staljin je SSSR u „robovskom izdanju“.
Čim je umro, SSSR više nije jedan „robovski sistem“, nego zemlja i koja sama sebi bira put u socijalizam. Popuštanje Sovjeta više se najednom ne može objasniti njihovom slabošću, nego nekim apstraktnim teorijama koegzistencije. U svetlu ponovnog, istina sasvim direktnog zaokreta naše spoljne politike, kako izgleda ovo plediranje novinara Z. Ž.:
„(…) Došlo je vreme kad će i istočnoevropski narodi početi mnogo više da misle o zaraznom jugoslovenskom primeru. Jugoslavija je pružila otpor, Jugoslavija je izdržala, Jugoslavija je pobedila – takvih misli boje se Sovjeti u Istočnoj Evropi kao žive vatre. A jugoslovenski primer navodi baš na takve misli – može se pobediti i bez vraćanja na staro (…)“
Podsećam još i na ulogu koju uvodničar NIN-a pridaje Jugoslaviji u produbljenju krize „sovjetskog gotovo robovskog sistema“. On kaže: „Prema svojim mogućnostima, Jugoslavija je možda najviše doprinela produbljivanju te krize.“ Sa gledišta jednog međunarodnog komunističkog pokreta, ovaj „doprinos“ ne može biti drukčije ocenjen nego kao revizionizam u korist kapitala. Objektivno, Jugoslavija je oslabila stvar međunarodnog proletarijata do mere koja se još ne može oceniti. Subjektivno, njen odgovor na Rezoluciju nosi u sebi nešto od heroizma 27. marta.
No comments:
Post a Comment