Političke ideje i komentari XV deo
11. avgust 1955.
Pored muzike i istraživačkog putovanja, još samo politika ima onu čar, koju mogu dati pomešani jedino kocka i čežnja. Politika spada u one pustolovine čije pogreške nemaju prilike da se ponove. Njena veština je od one vrste koju možemo naći kraj dobrih kartaških stolova.
Ali bi sasvim neprilično bilo zaključiti da se ona može naučiti. Biti političar kao i biti nitkov – dar je koji nije svakom dat. Ono što je čini čudnom je sposobnost sa kojom ume, ako je najvišeg reda, da spoji uzvišene ciljeve sa najnakaradnijim sredstvima.
Štaviše da od najnakaradnijih sredstava načini uzvišene ciljeve, ili od tih ciljeva nakaradna sredstva. Uvek pustolovna, ona je ponekad lepa, neretko zanimljiva, a u izvesnim slučajevima može biti i dobra. Međutim, ima trenutaka kada liči na poeziju i po nadahnuću i po izvođenju. U svakom slučaju stari Kancelar je u pravu: „Die Politik ist keine exakte Wissenschaft“.
Najpre ne postoji nikakva „filosofija očajanja“ osim u nebeskom svetlošću naseljenim kritičkim glavama marksista, a zatim ta neumesno imenovana filosofija ne oplakuje nikakvu „propast sveta“. Prema tome, marksistički napor da se ublaže porođajni bolovi iz kojih će on proizvesti nov, potpuno je izlišan i krajnje nametljiv, ako se tako sme reći.
Oni se nude tamo gde nisu ni u kom smislu potrebni. Oni, najpre nazivaju jednu filosofiju očajničkom, a odmah zatim predstavljaju svoju kao spasonosnu, i po tome liče na sujetnu ženu, koja zajedno sa haljinom kupuje i njen model. Ovako opisana njihova podvala bila bi bezazlena, da oni više nego na sujetnu ženu, ne liče na pronalazača novog leka koji, da bi dokazao njegovu vrednost, mora najpre bolešću da zarazi svoje pacijente.
(Jer izgleda da je „marksistički lek“ nađen pre nego što je bolest uopšte „postojala“. Tako postojanje leka mora izazvati priznavanje bolesti.) Pesimizam je pre svega stvar morala, a ne metafizike. Jedna filosofija kojoj je prethodilo duboko osećanje moralnog bola, ne mora slediti taj bol do „propasti sveta“. Ona to i ne čini.
Ako očajanje postoji, filosofija nije tu da ga opravda nego da ga objasni, ne da ga propoveda nego da ga ispita. Jedna filosofija koja svuda vidi bol, nije još filosofija koja ga želi. Filosofija nije hrišćanska martirologija, niti cirk u kome profesori mudrosti uživaju da ih komadaju lavovi njihovih vlastitih ideja. Očajanje kao filosofija ne postoji.
Postoji očajanje kao moral, kao izbor. Ne, Lukács ne voli da se tiska sa mnoštvom u raju i svetlosti. On gaji neka duhovno aristokratska osećanja, koja su za pohvalu. Na jednoj strani su marksisti i naravno g. Lukács i to je stranka izabranih koji „vide glavnu liniju po kojoj se kreće čovečanstvo“, a na drugoj je strani čitava pethiljadugodišnja civilizacija sa svojim idejama, genijima i delima u potpunom mraku „filosofije očajanja“.
Svetlost i Tmina. Đavo i Dobri Bog. Greh i Nada. Eto alternativa koje nam nude marksisti. No sam Lukácsev akušerski napor, jer Lukács zajedno sa svojim jednomišljenicima „vidi porođajne bolove novog sveta i pokušava da mu ublaži te trudove“.
(Eto kako sama reč „ublaži“ pokazuje nepristrasnu volju da se pretvori u reč „umnoži“ koja bi bolje odgovarala Lukácsevim naporima.) Sam, kažem, taj napor ne bi me potakao na komentar, jer nije ni prvi ni poslednji u najezdi „spasilaca“ svih boja, da ne ilustruje čitav jedan stil, naduven, dosadan, varvarski samouveren, sveznadarski, koji odlikuje sve marksističke pisce izuzev tri prva i najveća. (Nemoguće je otvoriti ijednu njihovu knjigu, da čovek već na prvoj stranici ne dozna: kako oni jedini su u pravu, kako oni jedini znaju šta hoće, kako oni jedini umeju to što hoće!)
No comments:
Post a Comment