Političke ideje i komentari XVII deo
Strah pred posledicama razmišljanja, navika da se politički ne misli i apatija, proizišla iz te navike.
Nama nisu potrebni Ruđini koji će se uspeti na barikade po nalogu svoje superiorne dosade. Nama su takođe odvratni suvi, cepidlački heroji dužnosti. Zar nisu načela bila ta koja su od Robespierrea stvorila giljotinu koja hoda? Mi preziremo ropska osećanja kada dižu revoluciju.
Mi ne opraštamo onima koji vele da saradnjom potkopavaju tiraniju. Toliko isto volje i vremena ima krtica da izrije zemlju. Mi ne verujemo onima koji obećavaju „Najbolju krv iz srca“ pošto su njen najveći deo prodali Louis-Philippeu i rođaku Solomonu Hagneu. Mi pljujemo na one koji ne umeju da pomognu svojoj nadi. Jer mi nemamo talenta za jagnjad. Strpljenje je izgovor za nemoć ili kukavičluk, što je još gore.
Političko poreklo krilatice o „aktivnoj koegzistenciji“. Slučaj Mendès Francea. Hiljadu devetsto četrdeset osma. Perón i problem savremene diktature. Alijansa Nehru–Tito–U Nu. Socijaldemokratija u drugoj polovini XX veka. Egipatska revolucija. Uloga Federalne Republike u sutrašnjici Evrope. Zagonetka: Elba – ne Rajna. O Slovenstvu. Da li je socijalizam neizbežan? Potsdamska zabluda. Moderni kolonijalizam. Georg Strasser. Mirovni utopisti.
Ko želi neutralizam? Za koga radi vreme? Sir Winston Churchill. Socijaldemokratska internacionala. Sudbina Balkanskog saveza. Novi kurs sovjetske politike i njegovi uzroci. Indokina – Azijski Minhen. Deklaracija vlade FNRJ i SSSR. Socijalizam i kaste. O demokratiji. Da li je Danska prirodna država? Tehnika i revolucija. Socijalistički feudalizam.
Posle 1848. nebo nije bilo nastanjeno jedino „mit den Engeln und den Spatzen“ kamo ih je uputio oduševljeni Heine nego i njime lično. Posle 1848. pesnik je shvatio da se čovek nikad ne sme odreći svog prava na nebo, koje je isto toliko nepovredivo koliko i pravo na hleb.
Nigde ni u jednom sistemu osim možda u „zlatnom dobu feudalizma“ nije postojala tako iznijansirana hijerarhija međusobne zavisnosti, niti su vazalno odnosi bili tako rafinirani kao u jednom socijal-komunističkom režimu. Izraz koji bi najbolje odgovarao stanju tih odnosa bio bi „feudalni socijalizam“.
U ekonomskom životu svemoć države prenosi se preko bezbrojnih transmisija vazalnog karaktera, od biroa do poslednjeg kurira nekog privrednog preduzeća. Sistem ubiranja poreze i dažbina sa jedne strane i uništenje privatne konkurencije onemogućili su svaku materijalnu nezavisnost od sizerena, koga u ovom slučaju predstavlja država.
Kmet u jednoj feudalnoj hijerarhiji nije bio u gorem položaju, od jednog činovnika što je u birokratskoj. On je ipak imao nekih, makar i teorijskih izgleda da postane jomen – slobodan seljak. U međusobnom ratu koga su lendlordovi vodili, mada nikad ne zaboravljajući svoje privilegije, postojala je mogućnost promene gospodara, dakle i izvesna nada.
U jednoj birokratskoj državi koja je jedini poslodavac i jedini zakupac, nemoguća je ta promena. (Ako čovek nepristrasno prosudi položaj seljaka, uviđa da se on bitno, dakle kvalitativno, nije promenio sve od vremena žakerije. Seljak i danas kao 1789. plaća porez, za koji ne verujem da je proporcionalno manji. Težnja za stvaranjem državnih feuda i sada je aktuelna, i sitni posed ugrožen isto tako odlučno kao u doba Lige.
Seljak je i danas vezan za zemlju, iako te veze nisu pravno formulisane. On i danas služi u ratu u najnižim redovima vojske. On je i danas primoran na kuluke, kao i pre nekoliko stotina godina ili čak za vreme Ramzesa III, kad je bio dužan da održava i kopa kanale na svešteničkim i faraonskim imanjima.
Njegovo učešće u vlasti danas je manje nego nekad, jer je nekad učestvovao u njoj barem „kosom i motikom“. [Seljački ustanci.] Naivno je pretpostaviti da se njegov položaj kvalitativno izmenio zato što ga cepe protiv boginja, uče da sriče slova, prikazuju mu poneki film u putujućem bioskopu i daju savete o higijeni.)
No comments:
Post a Comment