Političke ideje i komentari XXVIII deo
Svaka filosofija je pre svega moralni problem; zato je svaka podela mislilaca na etičare i metafizičare, pri čemu bi Nietzsche, Hristos ili Platon dolazili u prvu, a Hegel, Bergson ili Kant u drugu grupu, više pedagoškog nego faktičkog značaja. Ovaj problem nije čak ni samo lični. On nije posledica isključivo jedne moralne dispozicije, nego je moralno odgovoran i po svojim sopstvenim posledicama. U svom minijaturnom proznom dragulju Priorat France citira „Hiljadu i jednu noć“:
„To je priča o onom arabljanskom trgovcu, koji na povratku iz hadžiluka u Meku, seda kraj studenca da jede urme, čije koštice baca u zrak. Jedna od tih koštica ubija nevidljivog sina jednog Genija. Siromah čovek nije mislio toliko učiniti jednom košticom, i kad ga obavestiše o njegovom zločinu, on ostade zabezeknut.“
Svaka filosofija pomalo liči na košticu nesrećnog hadžije. Nijedna ne pruža svojom čistom spekulativnošću dovoljno jemstva da neće ubiti sina kakvog Genija. Štaviše, Genije koga katkad ubija ta devičanski nevina, čista misao, voli da bude predstavljen milionima ljudi.
Poslepodnevna zabava jednog učenog profesora ne mora pod izvesnim uslovima da bude bezazlenija od truda koga jedan dr Veksler ulaže u otkrivanje obrasca za novu Y-bombu. U stvari, ono i nikad nije bezazlenije. Jer ono što pronalaske dr Vekslera ili Einsteina čini opasnim jesu upravo razne filosofije prerušene u politička uverenja, koje čekaju da ih upotrebe umesto argumenata.
Da li je Hristos mislio da svojom smrću sugerira Apostolskoj crkvi autodafe? Da li je Hegel činio tako mekom i savitljivom svoju misao, da bi se njome iskopala jama za 20.000 poljskih oficira u Katinama? Da li je Nietzsche zamišljao svoga nadčoveka po liku kasapina koji se upisao u Jurišne odrede? I kad Jean očajnički pita ne bi li onda trebalo umreti, pa da čovek bude nevin i miran, France ga opominje na opreznost, jer umreti, ko zna, nije li to čin, čije se posledice ne dadu predvideti?
Jer odista, zar je ubijajući sebe, u neznanju o pravom stanju Filipske bitke, Brut ubio samo sebe ili zajedno sa sobom i pobedu republikanske ideje koja se još uvek mogla izvojevati? Zar se Otto Weininger ubio bez posledica kada je u 23. godini izbegao da u 50. napiše novi Pol i karakter i time umanji još uticaj prvog? Šta treba više oplakivati: čas Aleksandrovog rođenja ili njegove prerane smrti?
U odgovoru na ovo pitanje leži ne samo stav prema mogućnostima istorije koje nisu bile iskorišćene, nego i prema onim čeličnim koncima koji nas vezuju za stvari i čine saučesnicima ili krivcima, ali nikad nevinim, ma šta radili i ma kako postupili.
Šta je politička istina? Ovako postavljeno pitanje daje malo izgleda na tačan odgovor. Pošto je ona samo deo opšte istine, izmiče kao i ova – odluci. Pilat bi i pred njom mogao de opere ruke. Pitanje bi se dalo razdrobiti da glasi:
a) u kakvom je odnosu politička istina najpre prema moralnoj, a zatim prema ontogenetskoj istini?
b) da li politička istina pokazuje najbolje ili samo stvarno stanje društva?
c) da li je politička istina, prema tome, predmet utopije ili nauke? i najzad
d) šta određuje vrednost političke istine, dakle da li politička istina može imati apsolutni ili samo relativni vid?
Da li je „patriotska“ politika vođa Druge internacionale politički istinita (u smislu najbolja ili najbolje moguća, već prema prirodi koju dajemo političkoj istini uopšte) ili samo istorijski istinita, u smislu toga što se odista tako vodila?
Povodom Komune i uopšte povodom izvesnih istorijskih pokreta, pod uslovom da ih primimo kao moralno ispravne – nameće se pitanje: da li je politika Komunara bila samo moralno istinita (osim što je bila istorijski) ili i politički istinita? (U tom slučaju kako objasniti njihov poraz?) Dalje: da li je politička istina ono što nas dovodi do cilja ili ono što nas čini najpravednijim?
U problemu: moral – politika, cilj – sredstvo, leži osnovna razlika između svih „ortodoksnih“ i svih „oportunista“ u svim socijalno-političkim pokretima kroz istoriju.
Taktika je najefikasnije sredstvo za tihu reviziju ciljeva. Taktika sama određuje oblik ciljevima, katkad i njihovu sadržinu. Cilj je često samo nedonošče taktike.
No comments:
Post a Comment