Političke sveske XXX deo

Pekićeva Facebook stranica



Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXX deo

„(…) Ko priznaje samo borbu klasa“, a ne i diktaturu proletarijata, „taj još nije marksist, taj može još uvek ostajati u granicama buržoaskog mišljenja i buržoaske politike. (…)“ Država i Revolucija, Lenjin, str. 32.

Upravo to nastojao sam još četrdeset i šeste da dokažem D. Zo. koji se zanosio idejom socijalnog jedinstva. (Njegov program: hrišćanstvo, demokratija, kapitalizam. Čovek ne zna šta je gore od te tri stvari.) Ako jedan buržoa intelektualno ne priznaje klasnu borbu, to još ni izdaleka ne znači da je on ne vodi. Radi se o tome da on prizna i zna da je vodi.

Sakrivati glavu u hrišćansko-puritanski pesak kao što to čini D. Zo. i umesto jedne čiste klasne ideologije sklapati od različitih pokreta jednu političku nakazu – to je ne samo naivno nego i opasno. (Ovo govorim ne u odbranu buržoaskog demokratizma, nego u odbranu jednog načela, bez obzira da li je u pitanju buržoazija ili proletarijat. O tome da je demokratska republika i za novu aristokratsku revoluciju najpogodniji oblik protivničke nemoći, ne treba ni govoriti.)

Studije:

a) Marksizma sa posebnim osvrtom na Parisku komunu, Oktobarsku boljševičku revoluciju i Jugoslovensku tihu revoluciju.
b) Francuske revolucije naročito s obzirom na jakobinsku diktaturu i ulogu žironde.
c) Fašizma, specijalno njegovog italijanskog i nacionalsocijalističkog oblika.
d) Prosvećenog apsolutizma i
e) Oligarhijskih sistema stare Grčke.



Ono što svakom buržoa treba da bude jasno jeste da je njegova slavna demokratija zaista samo diktatura buržoazije. Dotle su marksisti u pravu. Međutim oni neće da idu dalje u klasnoj analizi te diktature. Diktatura buržoazije nije diktatura jedne organizovane klase u onom smislu u kome Lenjin nagoveštava diktaturu proletarijata.

(Mislim na tipično građanske demokratije kao što su Engleska i Francuska.) Buržoazija ima svoju vladu, ali buržoazija ne vlada kao klasa, a još manje kao „naoružana buržoazija“. Ona iskorišćava demokratsku republiku za svoje ekonomske ciljeve, ali ona tu republiku nije zato osnovala. Ona ugnjetava proletarijat ne zato što to mora da bi održala svoju vlast, nego zato što joj to donosi ekonomske koristi.

U pokretu kojim je uništila feudalizam, ona nije proklamovala ugnjetavanje aristokratije, nego oslobođenje buržoazije. Ovde valja tražiti bitnu unutarnju razliku između socijalizma i demokratije, između diktature buržoazije i diktature proletarijata.

Nekoliko primedaba uz teoriju „Aristokratske revolucije“: reč oligarhija ne znači zatvorenost nego izabranost, naravno ne u sitnoburžoaskom parlamentarnom smislu. Reč oligarhija ne implicira partiju aristokrata, nego princip vladavine najboljih.

Jedan asketizam je neophodan na svakom početku. Ali da on postane načelo vladajuće klase, potrebno je da odista zavlada duh nad materijom, i to pre svega u samoj vladajućoj klasi.

Na kraju karajeva, asketizam vođa je samo formalan, jer vladanje nije ništa drugo nego uživanje u moći, što je u biti oprečno asketizmu, shvaćenom kao odricanje. Svaki asketizam prema tome nije odricanje, nego usredsređivanje uživanja samo na jednu tačku. Svejedno da li je u pitanju hrišćanski, naučni, umetnički ili revolucionarni.

Potrebno je iz osnova i temeljno pretresti ideju Intelektualnog kluba. Smatram da je to prva ustanova u kojoj se može gledati klica oligarhije. Da ništa drugo nismo učinili nego ustanovili I. K., smatrao bih naš zadatak onako kako sam ga ja zamišljao rešenim.