Političke ideje i komentari XXXI deo
Aristokratska revolucija
To je penetracio pacifikus u najboljem slučaju. Ona je lagano prodiranje u državno-društvenu mašinu, osvajanje ključnih pozicija demokratije, infiltriranje u sve oblike života republike. Sama revolucija je u stvari onda puč.
Toliko puta u međunarodnom političkom svetu korišćena i toliko puta efikasna komunistička taktika „napada koji je najbolja odbrana“, dolazi do izraza i u mišljenju koga g. Altman razvija u Borbi od 30. avgusta povodom IAKOK-a a pod zlokobnim naslovom „Crni zbor“. (Uostalom ovakvi naslovi po iskustvu pre spadaju u Zabavnike, a ne u zvanične organe jedne vladajuće stranke.)
Crni zbor.
„Reakcionarne snage u Latinskoj Americi stvorile su neku vrstu Svete alijanse za ’borbu protiv komunizma’. Nov savez nosi zvučno ime ’Interamerička antikomunistička konfederacija za odbranu kontinenta’ i okupio je ’proverene antikomunističke’ organizacije iz dvadeset zemalja.
Izgleda da je ovom novom telu namenjena uloga dobrovoljnog latinskoameričkog policajca koji će podsticati vlade na akcije protiv ’crvene opasnosti’, infiltracije. (…)“
Nerespoloženje g. Altmana je očevidno i vrlo jetko. Antikomunističke snage konstituišu jedan stalan organ, u naporu da južnoamerički kontinent sačuvaju od g. Altmana! Čovek se ljuti ako ga ne puste u kupe, a kamoli ako žele da mu zatvore vrata čitavog jednog kontinenta. Za Altmana je „komunistička infiltracija“ savremena baba-roga kojom američki kapital plaši srednje slojeve ugrožene monopolom!
G. Altman to ne kaže, jer na kraju krajeva sada je 1955, a ne na primer 1947, i ovakve ekonomsko-političke analize, uostalom ispravne same po sebi, hrapavo zvuče u piu andante muzici aktivne koegzistencije, koja ulazi u modu. G. Altman to misli i jednom on će to reći, istina ne više slovima nego mecima.
A da bi g. Altman imao prilike da to kaže, a da mu glas ne zapne u grlu, potrebno je da južnoamerički kontinent predstavlja zbir neprijateljskih diktatura, a ne konfederacija demokratskih zemalja, da svaka od tih diktatura ne predstavlja jedinstvo klasa nego nepomirljivi rat između njih. Altmanu je to potrebno radi svetske revolucije, koju on uprkos tome što je monden u smislu prihvatanja AK – ne može da zaboravi, kao ni žena svog prvog ljubavnika.
Sa svoje strane, svetska revolucija proletarijata treba izvesne uslove među kojima razjedinjenost predstavnika nije poslednji. Informativni su razlozi koje g. Altman navodi za svoje neraspoloženje. Najpre je krajnje „nedozvoljivo“ takoreći okrutno, kad se „podstiče na stvaranje širokog međunarodnog pokreta protiv jedne male demokratske zemlje“ (Bolivije i Paz Estenssorovog režima).
Altman je indigniran tim postupkom. On uzima ton kojim bake pričaju legende o Crvenkapi, maloj, dobroj, lepoj i poslušnoj Crvenkapi, koju opaki vuk želi da pojede. Crvenkapa nikoga ne dira. Ona mirno bere svoje jagode i g. Altman se zgraža nad idejom da se toliko vukova moraju udružiti da bi je pojeli. Zar g. Altman zaboravlja na Komunističku internacionalu čiji je član bila i stranka kojoj on verovatno pripada?
Ali g. Altman se brani. On kaže: –“Vremena se menjaju i ono što je prirodno, čak nužno bilo u vreme Lenjina, sada više nije ni nužno ni prirodno.“ Ali mi smo nezadovoljni i ljubopitljivi i mi pitamo g. Altmana da li je on, nerado se sećajući Internacionale zaboravio Komunistički informacioni biro od 1948, koji je tu istu Internacionalu imao da vaspostavi pod jednim naivnijim imenom mesta za razmenu interkomunističkih informacija. G. Altman nažalost nema šta da odgovori, jer vreme u kome je stvorena ova „nejaka“ ćerka moćne Kominterne nije vreme Lenjinovo, nego naše, i od njega do aktivne koegzistencije ne deli nas više od šest godina. Ovo ćutanje g. Altmana nas ispunjava sumnjom. A sumnja je gnojivo za „Crne zborove“.
U pismu Kugelmanu oko 1871. Marx objavljuje „kao sledeći pokušaj Francuske revolucije (Marx je pogrešno procenio mesto tog novog pokušaja koji bi imao da produži rad Komune) razbijanje birokratsko-vojne mašine, a ne njeno predavanje iz ruke u ruku“, i svakako da je to „razbijanje, a ne predavanje“ prethodni uslov jedne proleterske revolucije, jer ona dolazi odozdo i izvan te državne mašine.
Ona je u uslovnom smislu narodna revolucija, jer iako oktobra 1917. nije u odlučnoj ofanzivi imala za sobom broj, dakle narod, priroda njenih zahteva u ime kojih je napala buržoasku demokratsku republiku, trebalo je da joj taj broj obezbedi. U stvari, masa je socijalističku revoluciju dočekala mnogo inertnije nego buržoasku. (Za njenu „narodnost“, međutim, nije bitan broj, nego smisao njenog programa.)
Što se tiče aristokratske revolucije, ona bi po svojoj tehničkoj izvedbi kao i po svome nenarodnom, u smislu odsustva narodne saradnje, obliku pre zasluživala naziv puča ili prevrata nego revolucije. (Što ni u kom smislu ne umanjuje njen revolucionarni karakter, jer se revolucionarni značaj jednog pokreta ne može ceniti prema širini koju obuhvata, nego prema dubini do koje dopire.)
Po svojoj prirodi ona je prividno antinarodna, a po svom poreklu ona ne dolazl izvan – koliko, međutim, iznutra zavisi od toga sa koliko je uspeha završena infiltraciona faza – a pogotovu ne ispod državne mašine. Neizbežnost ovakve, na izgled, kontaktorske i pene-tracione taktike je očigledna, kada se ima u vidu krajnja nepopularnost ideja koje ona zastupa.
Aristokratska oligarhija ne može računati sa brojem, kako zbog toga što se kvantitet suprotstavlja samoj prirodi oligarhije, tako i zbog svog programa. (Pri utvrđivanju u tekućoj fazi organizacionih oblika oligarhije, ne treba zaboraviti na sistem loža – masonerije.)
„(…) Počevši od članova Komune, pa naniže, javna služba morala se vršiti za radničku nadnicu. Sve povlastice i novčani izdaci na reprezentaciju državnih velikodostojnika iščezli su zajedno sa tim velikodostojnicima. Sudije su izgubile prividnu nezavisnost (…) ubuduće su morali biti javno birani, odgo-vorni i smenjivi. (…)“ i dalje – „(…) Komuna je ostvarila parolu svih buržoaskih revolucija – u jeftinijoj vladi – uništivši dve najkrupnije stavke rashoda: stajaću vojsku i činovništvo. (.,.)“ (Karl Marx, Građanski rat u Francuskoj.
Na ovu analizu 1871. vraćaće se Lenjin više puta u svojim polemikama sa „oportunistima“ da je najzad formuliše kao zadaću broj pet u svojim tezama od aprila 1917. godine. U gorenavedenoj Marxovoj analizi iskustva Francusko-pariske komune (nije slučajno što se ova Komuna zove Pariska; u njenom imenu nije implicirana samo istorijska činjenica da je Komuna kao društveno telo obuhvatala isključivo grad
Pariz, nego i upozorenje koje Marx nije želeo da prihvati, naime da su iskustva Komune specifičnog karaktera, baš s obzirom na mali teritorijalni obim u kome su mogla biti iskušana; ono što je, kako se lako dokazuje, bilo oportuno u upravnim aktima Komune, ne mora, čak je i nemoguće u upravnim aktima jedne ogromne socijalističke zemlje) zapažaju se tri osnovna momenta:
a) plate na visini radničke nadnice,
b) zamena stajaće vojske naoružanim narodom i uništenje centralističke birokratije i
c) iščezavanje finansijskih i reprezentativnih privilegija.
Teorijski uzev, nema sumnje da ukidanje finansijskih privilegija, neplaćena vojska, smanjenje činovničkog aparata, čini jednu vladu jeftinijom. I da je Komuna manje-više u tome uspela ne može biti osporavano. Ali Komuna ne može biti tip savremene socijalističke države, kako zbog niskog nivoa proizvodnih sredstava u drugoj polovini XIX veka, tako i zbog svoje minijaturnosti.
Ono što može važiti za jednu privredno homogenu i ograničenu celinu, ne mora i ne važi za jednu modernu državu prostrtu preko hiljadu milja teritorije sa svojim specifičnim i osobenim uslovima. Smešan bi bio onaj koji bi bez znatnijih korektura hteo da na SAD danas primeni državno uređenje starogrčkih polisa. U svetlu osamdeset godina ekonomsko--tehničkog progresa (u pogledu vremena) i činjenice da se moderni socijalizam razvija na ogromnim teritorijama (u pogledu prostora) treba ocenjivati Marxovu analizu.
Prostor i vreme, to su dimenzije koje su u odlučujućoj meri nedostajale iscrpnoj Marxovoj analizi prve Proleterske revolucije. A još više i još u odsudnijoj meri prognozama koje su na toj analizi bile građene. Ovo su tek margine, i ja nemam vremena da se preterano dugo zadržavam na zaključcima koji po predmetu pripadaju malo aktuelnoj prošlosti, a po očevidnoj naivnosti i zabludi nemaju sreću da će pripasti budućnosti. Zato se samo želim, ako smem da se tako izrazim, očešati o te zaključke na temelju činjenica iz Oktobarske i naše revolucije.
No comments:
Post a Comment