Političke ideje i komentari XXXII deo
Premda bi neki cinik mogao da, barem kod nas, prosečnom činovničiću, poželi platu u visini radničke nadnice, koju ova gleda odozdo i to prilično daleko i duboko odozdo – ostaje istorijska činjenica da je u SSSR-u viši birokratski sloj plaćen daleko bolje od prosečnog radnika, a da je niži birokratski sloj plaćen daleko nižim platama (ovde se misli na plate kvalificiranih i polukvalificiranih radnika). Ja ne raspolažem preciznim statistikama po ovom pitanju. (U svakom slučaju moram ih negde potražiti.)
Ne barem za stanje u SSSR-u. No, što se tiče mesečne plate kod nas, one se za nižu birokratiju kreću oko sume od 10.000 do 15.000 dinara, dok radničke plate ne idu nikad ispod 20.000, a u znatnoj se meri penju preko 30.000 dinara.
Što se tiče više birokratije, uračunavajući sve moguće privilegije (upravo one koje je trebalo „iščeznuti“ sa velikodostojnicima) te se plate kreću od 40.000 do preko 100.000 dinara, dakle znatno su, bezmalo tri puta, više nego prosečna plata jednog radnika.
U pogledu Vlade koja je adekvatna Komuni te se brojke usled mnogobrojnih fondova (za reprezentaciju koja je takođe sa velikodostojnicima imala da „iščezne“) uopšte ne dadu proceniti. Ja time ne kažem – to je pitanje za sebe – da se drukčije moglo postupiti. Ja samo kažem da se ni Marxova predviđanja, ni Lenjinovo poslušno ponavljanje tih predviđanja u Aprilskim tezama, nisu ostvarila.
Zar buržoaski kritici koje oponaša Bernstein nisu onda imali pravo da Marxovu analizu, ukoliko se odnosi na budućnost, smatraju naivnom, utopijskom i nekom vrstom vraćanja primitivizmu? Dve gorespomenute društvene dimenzije, koje Marx nije uzimao u obzir, uprkos tome su delovale.
Što se tiče drugog zaključka koji se odnosi:
a) na raspuštanje stajaće vojske i
b) uništenje centralističke birokratije,
stvar stoji jednako kao sa platama u visini radničkih nadnica. Oba ova zadatka Komuna je mogla da ispuni.
Razlozi:
a) Revolucija je trajala svih 70 dana koliko je trajala i Komuna. Nijedan se od njenih upravnih i zakonodavnih aktova nije pokazao u miru. Poznato je da ratni, a pogotovo revolucionarni uslovi po svojoj vlastitoj prirodi uprošćavaju administraciju.
b) Revolucija je trajala jedva dva meseca i mere uopšte nisu imale prilike i vremena da se predstave pod normalnim okolnostima.
c) Revolucija je trajala na prostoru jednog grada u kome samouprava već sama sobom implicira vladu. Centralizam je ovde nužno osakaćen. Neposredan kontakt po prirodi situacije obezbeđen.
d) Proizvodna sredstva bila su još uvek na neobično niskom nivou. Relativno uzev, razlika u tehničkom progresu između XX veka i XIX, veća je nego između XI i recimo XVI.
e) Oružje kojim su raspolagale ondašnje vojske moglo je manje- -više bez ikakve pripreme da bude stavljeno na raspolaganje „narodu“. Ko je ta budala koja bi kroz desetak godina to učinila sa savremenim atomskim taktičkim oružjem. Oružani narod to je narod naoružan: sekirama, tojagama, noževima, puškama, pa čak i primitivnim topovima. S druge strane, Lenjinova ideja o „narodnoj miliciji“ u kojoj bi služili ljudi od 15 do 65 godina (i žene!) i čije bi postojanje sprečilo da se služba bezbednosti „izrodi“ u birokratski aparat, demantovana je kako praktičnom nemogućnošću ovakve organizacije, tako i iskustvom ČEKE, NKVD-a, OZN-e, UDB-e. Mogućno je osim spomenutih navesti i niz drugih ne manje značajnih razloga zbog kojih su iskustva Komune sasvim neprimenljiva u savremenim uslovima. (Uostalom, zar ogromna oružana snaga SSSR-a i Jugoslavije, zar fantastični birokratski aparat SSSR-a ne dokazuje praktičnu ne-mogućnost takvog primitivnog uprošćavanja državne organizacije?)
Najzad, pod:
c) imamo iščezavanje finansijskih i svih drugih privilegija.
Komuna ih se slobodno mogla odreći. Ona je bila u ratu na život i smrt, kada se još nijedan komunar nije imao vremena da seti privi-legija. Komuna nije imala nikakvih diplomatskin veza, jer je niko nije priznavao, pa je prirodno što njeni „velikodostojnici“ nisu trebali reprezentativne fondove. Šta, da se predstave Versajcima, valjda? Sasvim je drugi slučaj u jednoj međunarodno priznatoj komuni od petnaest miliona stanovnika.
Posete maršala Josipa Broza SSSR-u, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Turskoj, Indiji, Burmi, Francuskoj – dolazak u Jugoslaviju Berije, Edena, Menderesa, Kralja Pavla, Stefanopulosa, Bulganjina, Nehrua, U Nua – izmene mnogobrojnih parlamentarnih i svih drugih delegacija, stalne ambasade, prijemi, soarei, pokloni i protivpokloni, gala-priredbe i jahtinzi – danonoćno odlaženje naših i dočekivanje inostranih predstavnika privrednog i političkog karaktera (da ne govorim o direktorima preduzeća čije su dnevnice ušle u poslovicu) – svega toga bila je usled specifičnih okolnosti Komuna lišena.
I ne samo Komuna, nego i svaka tekuća revolucija. Iskreno sam uveren da Staljin pri odbrani Caricina nije ni prebijene pare imao za reprezentaciju, isto kao ni Josip Broz pri napadu na Drvar.
No comments:
Post a Comment