Političke ideje i komentari XXXIII deo
5. septembar 1955.
Jedan od problema koga su marksisti teorijski ispravno rešili, jeste neobično aktuelan problem demokratskog parlamentarizma. U jednoj tački kritike građanskog parlamentarnog sistema susreću se kritike sa leva i sa desna:
„Narodne skupštine su brbljaonice“ – rekao je Lenjin.
„Komuna“ – kako je govorio Marx u Adresi Generalnog veća međunarodnog radničkog udruženja o građanskom ratu u Francuskoj 1771. – „imala je da bude ne parlamentarno nego radno telo, izvršno i zakonodavno u isto vreme“.
Na osnovu ovog radnog elementa, u „parlamentu“ treba izgraditi stav oligarhije prema strukturi državne mašine. S obzirom da je nužna jedna plebiscitarna forma izražavanja želja, bez zakonodavnog karaktera rezultata plebiscita, i s obzirom na specifičnu formu takozvanih selekcionih izbora umesto demokratskih, pojam parlamenta u jednoj aristokratsko-apsolutističkoj državi ima jedno sasvim drugo značenje nego u buržoaskoj ili proleterskoj.
Iz vesti BBC mreže od 3. Septembra 1955:
„(…) Ministri su zatražili od ministra spoljnih poslova g. Pinea da razmotri pitanje novog protesta u Egiptu, Siriji i Španiji, povodom radio-emisija na arapskom jeziku za muslimane u Severnoj Africi. Jedan predstavnik Ministarstva spoljnih poslova izjavio je da su izazivanja na pobunu iz Damaska skoro neverovatna. U Evropi radio Budimpešta nastavlja sa pozivanjem na pobunu u Maroku. (…) Kada je novi generalni rezident general Boyer de Latour posetio oblast Ued Zema mesni marokanski prvaci izrazili su mu lojalnost. (…)“
Što madridski radio provocira pokolj Evropljana i podstiče domoroce na pobunu, to ima svog istorijskog opravdanja. Španija je oduvek imala revendikacije prema Francuskoj u ovoj kolonijalnoj oblasti, iako je veoma maloumno od falangističke vlade što se raduje jednom pokretu, koji je bar isto toliko antišpanjolski koliko i antifrancuski.
Ne postoji nikakva predohrana koja bi sprečila proširenje pobune na teritoriju Španije, naime ništa što bi učinilo da zaraza samoopredeljenja mimoiđe onaj deo Maroka koji se nalazi pod suverenitetom Madrida. Zar nije i interes Španije ugrožen u Ued Zemu gde su poubijani Francuzi? Što se tiče Egipta i Sirije, ove nezrele zemlje pate od „dečje bolesti revolucionarnog nacionalizma“.
Svaka bi revolucija htela da bude zarazna i da ima svetsko značenje. U tom podoficirskom somnabulizmu postoji seme jedne nove imperijalističke politike koja je inspirisala majoritet Egipta u politici Arapske lige, njegov nepomirljiv stav prema Izraelu kao istorijskoj činjenici (pukovnik
Naser je nedavno izjavio da Egipat nikad neće priznati Izrael, izjava paradoksalna kako zbog potpisa koga je egipatski predsednik stavio ispod Banduške deklaracije, tako i zbog istorijskog prava Jevreja na oblast Palestine) javna deklarisanja antizapadnjačkog stava, prihvatanje sovjetske ponude o isporuci oružja (koje je namenjeno ratu protiv Izraela i pritisku na Sudanski parlament).
Ali „koegzistencionalnu“ politiku Sovjeta najupečatljivije ilustruje radio Budimpešta. Njene emisije su nov dokaz da menjajući taktiku, svetski komunizam nije izmenio i svoje ciljeve za čije ostvarivanje pobuna u prijateljskim zemljama nije poslednje sredstvo.
De fakto parlamenti mogu i treba da budu radna tela (zakonodavna i upravna, jednovremeno) samo ako su njegovi članovi na visini koju zahteva donošenje zakona i njegovo sprovođenje. Radna funkcija parlamenta ima dakle jedan nužan preduslov u sposobnostima parlamentaraca. Samo po sposobnostima poslanika (tačnije: predstavnika) može se procenjivati vrednost takvog parlamentarnog oblika koji bi izvršio totalnu centralizaciju vlasti u rukama jedne političke oligarhije.
Formalno uzevši, ova centralizacija po ugledu na Komunu izvršena je i kod nas novim zakonima o Državnom uređenju. Time se postiglo da se izvor pogrešaka suzi, ali ne i ukloni. Narodni predstavnici nisu kandidovani prema sposobnostima, nego prema vernosti stranci. Teško je pretpostaviti da ova vernost implicira ma koju drugu osobinu osim da se dobro služi, ali loše vlada. Ja ne mogu da imam preterano poverenje u politički smisao i duhovnu zrelost jednog seoskog pisara ili drejera. Dakle nije osnovno pitanje u formi skupštine nego u njenoj sadržini. Ne u prerogativama nego u sposobnostima. Ne u količini nego u vrednosti vlasti.
(Na pitanje tehnike izborne selekcije morala bi da odgovori tek jedna iscrpna studija. Mogućno je zadržavajući oligarhijsku kontrolu kandidovanja, učiniti taktički ustupak demokratskim osećanjima naroda.)
Pomalo je iznenađujuće da „brbljaonice“ mogu biti osnovica ma čemu osim brbljanju. Novo je doba unekoliko izmenilo klasični stav komunista prema skupštini – toj ustanovi buržoaskog licemerstva.
„(…) Šef jugoslovenske nacionalne grupe Vladimir Simić je podržao predlog rezolucije o jačanju Unije koji je podnela britanska grupa. Tom prilikom Simić je izjavio da je sasvim pravilno što je u rezoluciji rečeno ’da parlamenti predstavljaju najsolidniju osnovicu međunarodnog razumevanja i saradnje’ i što je u njoj pomenuta deklaracija Vrhovnog sovjeta SSSR kojom se čini apel za uspostavljanje direktnih odnosa između parlamenata. Po rečima Vladimira Simića, cilj ove rezolucije je jačanje autoriteta parlamenata, akcija za konsolidaciju mira i favorizovanje uspostavljanja i razvitka parlamentarnih institucija. (…)“
Jugoslovenski predstavnik na zasedanju Interparlamentarne unije dijalektički podržava britanski predlog rezolucije čiji je cilj „jačanje autoriteta parlamenta (…) i favorizovanje uspostavljanja i razvitka parlamentarnih institucija“. Uostalom, protivrečnost same rezolucije je očevidna. jačanje parlamenta je jačanje demokratije – razvijanje parlamentarnih institucija je slabljenje demokratije.
„(…) Bez predstavničkih ustanova mi ne možemo zamisliti demokratiju, čak ni proletersku demokratiju. (…)“ Država i Revolucija, Lenjin, str. 44.
U komunističkoj izbornoj tehnici – jedna lista – sadržano je očuvanje pozitivnih odlika parlamenta i eliminacije njegovih negativnih svojstava. Demokratski princip opredeljenja koje je slobodno – princip od više psihološkog nego političkog značenja – stilizovan je prema zahtevima jedne oligarhijske vladavine. Biranje predstavnika tako prestaje da bude biranje narodnih zastupnika, već postaje jedna kooptantna metoda.
Lista je strogo ograničena prema vernosti revoluciji. Birači praktički mogu da glasaju isključivo za komuniste ili njihove kolaborante. Ova tehnička finesa izbornog sistema obezbeđuje radni duh skupštine. In primo: zato što narodni zastupnici i pre izbora pripadaju oligarhiji, koja je na vlasti, i što impliciraju jedinstvo duha i volje. In sekundo: zato što su oslobođeni ne samo strančarstva nego i lokalnih interesa birača.
(Mogućno je u uslovima jedne aristokratske oligarhije ovaj izborni sistem još više pomaknuti u pravcu prividne demokratije, objavljivanjem više lista umesto jedne. To što nekoliko protivkandidata očituju samo izvesne razlike u sposobnostima za vršenje vlade u istom oligarhijskom duhu – to je taj privid. Psihološki on je neobično efikasan.)
„(…) takvog poretka kada će sve jednostavnije i jednostavnije (!) funkcije nadzora i polaganja računa izvršavati svi po redu (!) kada će one postati navikom (!) i naposletku otpasti kao naročite funkcije naročitog sloja ljudi (!). (…)“ Država i Revolucija, Lenjin, str. 46.
Demokratska iluzija odvedena u apsurd. Politička doktrina koja udovoljava jednoj težnji, koja bi po sebi morala da iščezne u komunističkom društvu. Sve dok se vladanje smatra unosnim – i u psihičkom i u fizičko-materijalnom smislu – ovaj sistem „svih po redu“ biće aktuelan u mozgovima demokrata. U stvari, ne radi se o tome da upravljanje iščezne u najvećem broju svojih današnjih i bitnih ispoljavanja, nego da se to upravljanje svede na jedno tehničko savršenstvo.
Tome će verovatno moći da pomogne izvesna uprošćenost političkih odnosa u jednoj budućoj asocijaciji ljudi. Progres mora biti upravljen i sa njim se na ovaj ili onaj način mora vladati. Ali je bitno ko i kako vlada, a ne da li uopšte vlada. Pojam „vladavine“ izaziva kod anarhista jedan paroksizam besa i straha, samo zato što ga vide u obliku romantičnih lanaca i policijskih pendreka. To je literarno shvatanje vlade, kao što je individualni teror dramatsko shvatanje opozicije.
Iščezavanje klasične države sa njenim zaista apsurdnim prerogativima je pitanje vremena i tehnike. Ali njeno iščezavanje ne znači i iščezavanje vlade. Oblasti vladanja se mogu promeniti, jedne da budu zamenjene drugima, ali princip vladanja, ne nadvladavanja, ostaje, jer on je u biološkoj organizaciji individue. Pogreška doktrinera je u tome što pod vladom razumeju isključivo jedno političko upravljanje.
No comments:
Post a Comment