Političke sveske LXV deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LXV deo 1957. godina
§8) Opšta razmišljanja o transformaciji istorijskog karaktera jednog naroda.

Istorijski karakter jednog naroda ne mora biti večit; on može da menja kategorije svog odnosa prema istorijskoj determinanti.

Istorijski narod postaje pre antiistorijski nego samo neistorijski.

Utvrditi može li antiistorijski postati proistorijski.

Neistoričnost je često poslednja faza istorijske atrofije jednog naroda.

Evo ciklusa: narod je najpre neistorijski (ali latentno istorijski; ne sme biti zabune: verujem da uprkos slaboj istorijskoj sreći, narod kome pripadam nikad ni potencijalno nije bio istorijski), zatim njegova sudbina divergira u mogućnostima: on postaje ili najpre istorij-ski, pa antiistorijski ili odmah antiistorijski, da bi se krenuo u oba smera, kroz finalnu fazu ponovljenog ali ovog puta neracionalnog, praznog neistorizma, izgubio zasvagda u groblju naroda. Nešto slično je sa jezikom:

Jedan jezik je najpre i dok se rađa tek delimično živ (on tek razvija potencije svoje buduće živosti); zatim on postaje živ, ali se pri tome njime mogu iskazivati i laži i istine (što odgovara istorizmu i antiistorizmu naroda). Potom on umire i postaje mrtav jezik. Njime se ne služimo, ali ga razumevamo. To opet odgovara finalnom neistorizmu jednog naroda. Zatim jezik iščezava isto onako kao što se narodima događa.

Ne verujem da stepen u kome je jedan narod bio istorijski, u kome je reprezentovao svetsku determinantu ili je čak pomogao u njenom dejstvu na svet, može ovaj narod spasti od propasti. Propadanje je naličje rađanja.

Političke sveske LXIV deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LXIV deo 1959. godina
POLITIČKA PROLEGOMENA
Godina 1959. januar
§1) O narodu i naciji.

Razlikovati ideju naroda od ideje nacije; prva sva u oblasti materije, druga dotiče ponekad i idealna dobra. Nacija je ideja naroda kao sloboda one nužnosti, koja je tim narodom istorijski aktuelizirana. Stoga su nacije slobodne najviše tamo gde su narodi najvećma podvlašćeni (SSSR, Treći Reich, NR Kina).

§2) Idealna nacija.

Idealna nacija je nezavisna od svog naro-da i nezavisnija ukoliko je idealnija. Sa nezavisnošću od naroda čiji je istorijski pojam, usavršuje ona i svoju idealnost. Ova idealnost sa svoje strane izgrađuje nove autonomije. Tako se nacija kao logički sinonim i pojam (istorijski) jednog naroda, u stalnim protivstavovima prema njemu kao svojoj empirijskoj građi, napuštajući materijalnu istoriju uključuje u kosmičku. Postaje instrument našeg saučesništva u opštem toku sveta.
A država kao nacionalna a ne narodna forma postojanja društva, postaje tad sredstvo one slobode, koju je narod – vršeći je – izgubio.

Ustupajući svoju „slobodu“, narod ponovo stiče svoju racionalnost, koju je gubio u borbi za njen istorijski privid.

§3) O istoriji.

Istorija naroda je mitologija činjenica. Istorija nacija je njihova dematerijalizacija.
Istorija jedne nacije je razvijeni momenat njenog racionalnog učešća u svetskoj istoriji. (Ovde se o svetu misli: ontološki.)

Zato se istine obe ove istorije razlikuju, pa se od prvih grade kultovi, a od drugih svetovi. Prve, imajući provizoran karakter i privremenu vrednost, podležu korektivima iskustva; druge su u stepenu svoje akomodiranosti na svetske ciljeve, trajne i neuništive.

Političke sveske LXIII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LXIII deo 1957. godina

§559) Mađarska krvava rapsodija dokazuje da država koja nije nastala sublimacijom ideje naroda u njenu nacionalnu slobodu (u državu kao materijalni izraz te slobode) ne može opstati bez brutalne intervencije strane ili unutrašnje sile. Tako proizvedena diktatura nije spontana, nije prirodna, i nije racionalna. Ona dakle nema ni jedne elementarne oznake idealne diktature za koju možemo reći da je nužna i stvaralačka. Ona je slučajan proizvod okolnosti bez izgleda da ih preživi.

Koliko izgleda ima da preživi slom SSSR-a nusproizvod njegove birokratske tiranije: Kádárovsko–Serovski socijalistički hibrid? Vreme ovde nema istorijskog značenja. Istorija ne može lečiti patnju koju nanosi svojim prirodnim samorazvitkom. Ona je može samo modifikovati.

Politika.

PK.) Postscriptum Đerđa Lukácsa.
Komentarisati ovaj postscriptum ravnodušno.
(…) ugom tiraninu.
*
Dobar građanin je onaj koji misli na hleb i onda kada je sit; opasan je onaj koji misli na ideale kad ima hleba, a na hleb kad ga ideali ostave da gladuje.
*
Ropstvo je prirodan oblik javne slobode.
*
Teško narodu o kome se vlada preterano brine.
*
Dužnost je najviše pravo mudraca.
*

Političke sveske LXII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LXII deo 1957. godina

§557) Mađarska krvava rapsodija dokazuje da država koja nije nastala sublimacijom ideje naroda u njenu nacionalnu slobodu (u državu kao materijalni izraz te slobode) ne može opstati bez brutalne intervencije strane ili unutrašnje sile. Tako nastala diktatura nije spontana (spontanost je elementarna oznaka idealne diktature), nije prirodna, i najzad – nije racionalna.

Ona je slučajan proizvod okolnosti i nema izgleda da ih preživi. Koliko izgleda ima hibrid, nusproizvod sovjetske birokratske tiranije, njena Kádárovsko-Serovska varijanta, da preživi jedan slom SSSR-a?
Ovde vreme ne mora biti važno osim za naše živote. A istorija se o njima ne stara. Istorija ne može voditi brigu a još manje lečiti patnju koju nanosi.

§556) Politika i gašenje refleksa.

Sekrecija pljuvačnog soka prestaje tamo gde želimo da ona uvek bude izazvana samo veštački: zvucima umesto da s vremena na vreme bude podsticana i hranom kao prirodnom draži. Refleks će se tada ugasiti. Politički refleks mase se gasi ako se podstiče samo veštački i zasniva isključivo na obećanjima.
Takvi refleksi su, međutim, samo ukočeni, a ne ugašeni. Oni se pod povoljnim okolnostima mogu opet izazvati.

Političke sveske LXI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LXI deo 1957. godina

Subota, 25. novembar

Povodom „postscriptuma“ Đerđa Lukácsa.

Na prvi pogled izgleda pošteno lišiti sebe izgovora koji bi se zasnivali na fizičkoj nemogućnosti protesta protiv jednog stanja protiv koga ustaje čitava naša moralna ličnost; čini se kao da Lukács izbija sebi štit iz ruke da bi ostao go pred javnošću, koja se pita – kako je to moguće da se jedna doktrina o slobodi brani po cenu savesti i slobode?

Kako je moguće da jedna doktrina, u čiju humanost su želeli da nas ubede, zasniva svoju vlast na delima koja ukidaju njenu humanu prirodu? I da se na nju dobrovoljno pristaje, ostajući usput dosledan humanističkim idealima?

Lukács ispušta štit tipično samo zato da bi dohvatio buzdovan: moralne nemogućnosti. Čak i kada bi mu egzil u SSSR-u dozvoljavao da protestvuje, on bi bio pod zabranom moralne nemogućnosti sprečen da svoj stav obelodani i da ga savesno brani! jer „pravedna ili nepravedna – to je moja partija“, kaže prema Đerđu svaki ubeđeni komunista.

Političke sveske LX deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LX deo 1957. godina

DOKUMENT BR. 3/5
januar 1957.

Eisenhowerova poruka kongresu o situaciji na srednjem istoku.

Kada bi bio cinik, čovek bi je nazvao novogodišnjom čestitkom SSSR-u. Po svojoj rezolutnosti ona podseća na Bulganjinovu poruku Velikoj Britaniji i Francuskoj u doba egipatskog polurata. Po svom međunarodnom značenju ona dovodi SAD na južne sovjetske granice te ih istavlja između komunizma i bliskoistočnih nalazišta nafte.

Doduše, Engleska i Francuska još uvek sa izvesnom sumnjom gledaju na ovaj konjički skok američke politike: nemoguće je izbeći podozrenje da SAD imaju pored stvarne opasnosti sa severa na umu i mogućnost tihe penetracije u arapsku oblast odakle su Kontinentalci istisnuti. Bez obzira na lične razloge ovakve politike, ona sa opšte tačke gledišta ima opravdanja u labilnosti arapskog življa koje je zaslepljeno nacionalizmom.

Ova je poruka i ovlašćenja, koja će na osnovu nje Eisenhower besumnje dobiti, jedan od najznačajnijih predsedničkih akata od Korejskog rata ovamo.
Jedan od razloga za ovu tvrdnju svakako je i reakcija takozvanih neutralnih zemalja.

§552) Narod i država

Narod i država stoje u pogledu svojih sloboda u jednoj obrnutoj proporciji: najjači je onaj narod koji ima najmanje slobode. Jer da bi jedan narod postigao svetsku dominaciju, potrebno je da svoju organizaciju podigne na nivo samostalne slobode, a to je moguće samo ako se lišio svojih „samostalnih“ (pojedinačnih) sloboda.
Formula: Slobodan narod u jakoj državi, apsurdna je. Da bi bila jaka, država mora da bude slobodna pre svega od svog sopstvenog naroda.

§553) O državi.

Država je oblik sažimanja naroda sa svojom idejom, mehanizam u kome se ideja naroda preobraća u ideju nacije. Tačnije: država je oblik u kome se stvarnost jednog naroda pretvara u njegovu ideju.
Država je apsolutan oblik te ideje; apsolutan oblik je po definiciji i slobodan, jer u sebi sadrži sve komponente svoje nužnosti.
Kroz državu penje se narod do ideje o sebi ali i do svoje ideje.
Zato je prva vrlina političara biti državotvoran.

§554) O narodnim potrebama.

One su mahom difuzne i više se sastoje u opštim nadama nego u određenim zahtevima. Stoga je bilo moguće pariskom plebsu, kada je tražio glave svojih „neprijatelja“ dati glavu Brissota umesto Dumouriezove.
Slično narodu, ponaša se prema protokolima US i jedan eksperimentalni pas: on nesumnjivo ume da razlikuje zvuke po visini ali mu to ne smeta da na njih odgovara istovetnim refleksom i kada su te visine različite. Cezarima je zato bilo moguće da narodu dadu igre i zabave tamo gde je ovaj tražio hleba i slobode.

Političke sveske LIX deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LIX deo 1957. godina

DOKUMENT 2
(5. januar 1957)

Saopštenje skraćene Kominterne (Sa sastanka predstavnika Rumunije, Čehoslovačke, SSSR-a i Poljske.)

a) Ako se privreda u Mađarskoj pre ustanka zaista tako uspešno razvijala, zašto je onda potrebno uveravati mađarski narod da se samo njenim razvojem – povećanjem produktivnosti rada – (dakle onim što već postoji kao ekonomska stvarnost) može postići blagostanje naroda za koji se pretpostavlja da iz tog razvoja mora spontano proizići?

b) S druge strane, ako je privredni razvoj zaista postojao, a blagostanje (ekonomsko) nije dolazilo kao njegova posledica, čovek se mora zapitati da li je tome razlog samo investiciona politika?



c) Pada mi na pamet da je Oktobarska revolucija (ruska) dobila svoj opštečovečanski odgovor u oktobarskoj kontrarevoluciji Mađara.

Političke sveske LVIII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LVIII deo 1957. godina

DOKUMENT 1
(5. januar 1957)

STANJE U POLJSKOJ PRE IZBORA ZA SEJM

a) Apatija Partijskog aktiva nesumnjiv je rezultat psihološkog pritiska masa na komuniste; narod Poljske ne vidi u personalnim promenama (analogija Poljska – Mađarska) garantiju za ostvarivanje onih ciljeva u ime kojih je došlo do opštih nemira u vreme VIII plenuma, i do krvavih nereda u Poznanju.



b) Politički dinamizam. Apsurdno je od jedne birokratizovane partije očekivati politički dinamizam. (Premda pritisak odozdo označava nov momenat u istoriji partije.) Sam Werblan potvrđuje to svojom izjavom: dinamizam članstva partije ne sme da ide dalje od tumačenja rezultata VIII plenuma.

c) Jedan se parlament može ograditi od pogrešaka oborene vlade, jer prema njoj stoji u stanju opozicije. Totalitarno komunistički ne: on je jedan kontinuiran državnopolitički sistem u kome odgovornost ne leži (kao tamo gde izbor ima uticaja na delatnost ličnosti) na pojedincima nego na idejama i čitavoj organizaciji koja te ideje aktuelizira. Paradoksalno je, baš partija koja odbacuje ulogu heroja i vođa iz istorije, biva prinuđena da njihovom samovoljom objašnjava svoje istorijske neuspehe.

d) Lokalizam. Lokalizam koji se ispoljio u predizbornoj kampanji nije slučajan. U nemogućnosti da se u Sejm prodre idejama, nastoji se prodreti ljudima. U stvari, mnogo je efikasnije imati na vlasti svoje ljude, nego svoje ideje.

Političke sveske LVII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LVII deo 1956. godina

JEDAN DIJALOG O SUDBINI EVROPE VOĐEN U NJENOM PRISUSTVU

Lica:

Evropa: (Prava slika usedelice iz nekog Čehovljevog romana; kostoboljna i u godinama, ali još uvek sa nekim, premda antikvarnim, šarmom; verovatno sujetna na svoju prošlost koju drži na krilu u vidu skrinje sa dokumentima.)

Naseobina: (Dečak sa staračkim licem; zato što ima majku uobražava da je mlad; ne izgleda da ga naš razgovor mnogo brine, osim kad se povede reč o tome da bi mu trebalo kupiti nove čakšire.)

Vanevropejac: (Mladolik muškarac čije rasno poreklo ne bi moglo da izdrži kriterijum g. Rozenberga i da duhovi nisu do znatne mere angažovani Evropom, nekoji od prisutnih bi mu veoma rado pokazali poseban kupe.)

G. John Smith: (Neka prokleta simbioza olimpijskog pobednika, trgovačkog putnika, vlasnika benzinske stanice, kriket igrača i televizijskog junaka; na njemu je sve novo od zuba do đonova na cipelama, ali sve u svemu, ma koliko hvalisav i bučan, momak nije loš; zapaža se da na Evropu ima izvestan uticaj i stara ga dama obasipa sanjalačkim pogledima.)

Političke sveske LVI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LVI deo 1956. godina

Robespierre (gadljivo): Vi ste ateist. Ateizam je aristokratski. Tamo gde su bili popovi, cvetalo je neznaboštvo. Kad nestane popova, nestaće i neverovanja.
Marat: Ja mrzim Boga. Prema tome, Bog ne postoji.
Danton: Da je vaša mržnja toliko moćna, odavno bi svet ličio na pustinju koja bi se zvala Marat.
Robespierre: Mržnja nije načelo. A revolucija ne živi od mržnje nego od načela.
Marat: Mržnja je srce revoluclje. (Robespierreu) Da li se puca iz načela ili iz pušaka?
Danton: Marat preterujete. Robespierreu, i vi preterujete.
Robespierre: Zar vas giljotina nije odvikla od umerenosti, Dantone?
Danton: A vas od neumerenosti?
Ja (stidljivo): Šteta… zaista.
Robespierre (sumnjičavo): Rekli ste nešto, građanine?
Ja (sa strahom): Rekao sam da je… šteta što na nebu nema giljotine. Mogli biste jedan drugom pružiti još koju pouku.
Marat (zajedljivo): Termidorsku!
Robespierre: Termidor… ah (meni). Jeste li zapamtili lice one bitange koja mi je pucala u zube?
Marat: …psu izbijaju zube da ne ujeda.
Danton (teatralno): Bilo je to lice naroda.
Robespierre: Dantone, vi bolujete od uzrečica. Vi ste se čuli jedino u kafani i na ulici. U Konventu ste spletkarili protivu mene i Revolucije.
Danton: Nemoj! Zar si Revolucija ti naprašeni majmune.
Marat: Rečnik! To je sve što je ostalo od… Dantona.
Robespierre (ledeno): Građanine, sećate li se kad ste mi u pozorištu pretili svojom kasapskom pesnicom. Ako se toga sećate, ne možete zaboraviti kaznu koja vas je stigla.
Marat (živo): Hoće li Robespierre pravedni da kaže da je Danton umro samo zato što je pretio Robespierreu!

Danton: Pljujem ja na to. Neka se stave jedan pored drugog Danton i Robespierre i neka ispod njih bude stratište, pa će se videti ko je ko!
Robespierre: Razmećete se, Dantone, a znate da je nebo konzerva-tivno i u rukama aristokrata. Ovde nažalost nema giljotine.
Marat: Ja pitam Robespierrea: zašto je umro Danton? Da bi se zadovoljio Robespierre ili neki državni razlog?
Robespierre: U ime načela.
Marat: Koga?
Robespierre: Načela jedinstva.
Danton: Za Robespierrea jedinstvo znači jedan čovek. A taj čovek je on.
Ja: Zar to nije opasan razlog, gospodine.
Robespierre: Građanine!
Ja: Građanine Robespierreu (popravih se). Opravdanost kazne zavisiće tada ne od dela nego od opravdanosti načela u ime kojih se izriče?
Danton: Vi govorite kao moj pokojni prijatelj Camille. Staviti načela iznad zakona znači zločin učiniti božanskim.
Robespierre: Desmoulins! Hteo je „Odbor milosrđa“ umesto „Odbora javnog spasa“ i pritom je zaboravio na Vandeju.

Političke sveske LV deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LV deo 1956. godina

JEDAN NOĆNI RAZGOVOR SA FRANCUSKOM REVOLUCIJOM

Revolucije se dižu pravo iz kompleksa inferiornosti; osim toga, valjda se njima postiže neko poboljšanje.
(Dnevnik, 5. januar 1957.)

Revolucije se dižu u ime ideala, sprovode u ime nagona; događa se da iznude neko poboljšanje.
(Dnevnik, 1. oktobar 1957.)

Sporedna je nakaznost drveta, koje rađa ukusne plodove; Baconbeše nezahvalnik, Wilde pervertit, Tolstoj licemer, ali ja to ne osećam kad ih čitam.
(Dnevnik, 5. januar 1957.)

Noćas sam razmišljao o revoluciji nad knjigom Četrdeset osma Jean Cassoua; dođe mi ona, ali ne kao jedno biće, kakvom sam je zamišljao: u grimiznom plaštu krvnika pod kojim se crni građansko odelo ispod koga proviruje pocepana sankilotska košulja, nego razjedinjena u osobama Marat, Robespierrea i Dantona.



Robespierre, taj žuto-modri advokat iz Arsa, koji je samo dva puta govorio sa svojim kraljem (jednom kada mu je izrekao hvalu, drugi put kada mu je odrubio glavu) bio je kao i uvek elegantan i mrzovoljan. Danton nehajan i bučan kao prodavac ribe na nekom trgu, što s obzirom da je prodavao Republiku nije bilo naročito neprirodno.

Najzad, Marat je bio ciničan, prljav i zajedljiv: mučila ga je njegova sopstvena koža, pa je poznajući sve njene mane, valjda zato i zahtevao da se buržujima i aristokratima ta koža odere sa tela.

Prvi je imao brižljivo uvezanu svilenu maramu oko vrata i činilo se da mu je svaka dlaka u kosi raspoređena prema utvrđenom načelu; drugi je izlagao svoje bičje grudi sa prostosrdačnošću kasapskog momka;

Marat je bio umotan u ogrtač i crven od pare: izjavi da dolazi iz kupatila i prezrivo saopšti da su bogovi u svemu pa i u lekarskoj veštini ispod ljudi.

Uostalom – dodade – on još ne zna da li su ta bića zbilja bogovi ili samo maskirane lopuže – pri čemu dade na znanje svom elegantnom prijatelju da mlsli na njega. Robespierre, koji znađaše da govori samo o načelima, ali ne i o ljudima (a o ovima samo ukoliko su smetali načelima) reče, ne krijući, da mu Maratin zadah smeta:

Političke sveske LIV deo

Pekićeva Facebook stranica



Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LIV deo 1956. godina

U Istorijskom delu (kritika političke istorije) biće kritičkoj analizi podvrgnuti društveno-politički sistemi aktuelizirani tokom istorije. U drugom delu istorijskog izlaganja naročita pažnja biće posvećena onim porecima, koji su uprkos idejne i istorijske nedovršenosti u izvesnoj meri manifestovali elemente Aristokratske oligarhije

Kritiku zamišljam kao dvopolnu: raspravljanje nedostataka (a naročito neracionalnosti) jednog oblika istorijskog stanja mora jednovremeno da bude opisivanje prvih kontura doktrine definisane Tezama u prvom delu.

3.
U Teorijskom delu (doktrina Aristokratske oligarhije) najpre će biti raspravljana metafizička i istorijska zasnovanost doktrine, dakle prva grupa Teza. Tek tada, kad ova zasnovanost dobije oblik jedne ideologije, biće raspravljani društveni, socijalni, ekonomski i politički problemi sa stanovišta Aristokratske oligarhije, onim redom kojim se javljaju. (Ovaj deo Prolegomene biće ideološki temelj za politički i taktički program definisan u poslednjem delu studije.)

4.
U Taktičkom delu (teze o političkoj taktici) ideologija Aristokratske oligarhije biće transkribovana u date društvene i istorijske okolnosti, pa će iz teorijske forme biti prevedena u praktičnu. Taktički deo Prolegomene obuhvatiće uglavnom dva kompleksa pitanja: izgradnju političke platforme i taktike na osnovama opštih istorijskih uslova i tu istu izgradnju na osnovama nacionalnih uslova. Poslednje poglavlje Teza o Taktici imaće da se bavi neposrednim političkim problemima, zavisnim od okolnosti mesta i vremena: osvajanjem i organizacijom vlasti.

Političke sveske LIII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke studije LIII deo 1956. godina

Prolegomena za teoriju jedne Aristokratske oligarhije

§1) Opšti nacrt sa komentarom.

Prolegomena će biti sastavljena od četiri dela, od kojih će prvi biti Uvodni, drugi Istorijski, treći Teorijski, a četvrti Taktički. Opšti nacrt Prolegomene bio bi:

Uvod: Teze koje će biti dokazivane.
I deo: Kritika političke istorije.
II deo: Doktrina aristokratske oligarhije.
III deo: Teze o političkoj taktici.

Treći (poslednji) deo bi u izvesnom smislu bio poseban i odudarao bi od teorijske prirode ostalih poglavlja Prolegomene. On bi bio potpuno predodređen kako tezama koje će prethodno biti dokazivane, tako i (u prvom redu) okolnostima mesta i vremena, od kojih zavisi praktična primena jedne ideologije.

Opšti deo Prolegomene (Uvod, Prvi i Drugi deo) neće o tim okolnostima da se stara, osim kad one neposredno ne utiču na formiranje doktrine.
Uvodni deo, koji sadrži osnovne teze, predstavlja istovremeno rezultat rasprave i onu programsku formu do koje pisac teoriju želi da dovede. (Međutim, Teze nisu politički program nego oblik u kome ima da se definiše sam duh doktrine, da bi ovaj iz sebe izveo svoju praktično političku kopiju u četvrtom delu.) Ovom cilju ima da služi neka vrsta čišćenja tla u „Kritici političke istorije“, kojoj je posvećen Drugi deo Prolegomene. Već će se u njemu ocrtati kontura doktrine koju će Treći deo da raspravlja i dokazuje, sledeći problem za problemom, a koju će Teze uvodnog dela da konačno definišu.

§2) Komentar nacrta po poglavljima.
1.
U Uvodnom delu (teze koje će biti dokazivane) izneti doktrinu Aristokratske oligarhije u obliku teorijskih definicija od kojih svaka definiše po jedan rezultat rasprave. Najverovatnije da će teze biti grupisane oko opštih problema metafizičkog, (dakle - istorijskog) sociološkog i političkog karaktera i da će se njihov prvi deo baviti odnosom ciljeva doktrine prema utilitarnom duhu sveta, u kome ljudska, pa sa njom i politička, istorija predstavlja samo epizodu, da će drugi deo definisati najbolji mogući način da se harmonija pretpostavljena napred delotvorno postigne, a treći formulisati one rezultate doktrine koji su od neposrednog interesa za praktičnu politiku.

Političke sveske LII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LII deo 1956. godina

§42) Pošto je pokazan causa finalis jedne racionalne politike, jasno je da se sve njene intencije moraju zasnivati na tom poslednjem uzroku njene delatnosti, pa time i njene racionalnosti. (Svi ostali problemi forme i okolnosti prema sebi se i izvode ali gornja premisa mora biti uvažavana. Cilj politike je realizovanje kolektivne svrhe čovekove svesti i sve što protivreči toj svrsi ima biti odbačeno kao nepolitičko i neracionalno, jer time svest protivreči svojoj racionalnosti dakle i samoj sebi.)

§43) Ostaje naravno da se ova kolektivna svrha bliže odredi i da se njena antiživotnost odeli od običnog shvatanja tog pojma. Ali o tome biće reči kasnije.

§44) Jedna simbolistička varijanta istorije. Giovanni Gentile je pisao u Opštoj teoriji duha kao čistog akta: „Ono što jeste, jeste ono što duh postavlja pred sebe kao termin svoje transcendentne aktivnosti; ali što se tiče samog duha, govoreći da on jeste, mi time podrazumevamo (…) da je on svoj sopstveni razvoj, ili preciznije, da se ovaj razvoj aktuelizuje.“ Tom stavu ne može se dodati ništa i on dovoljno jasno koncipira sv …

Političke sveske LI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LI deo 1956. godina

§40) Individualnost se pokazuje u dve izvesnosti: spoljašnjoj koja sebe potvrđuje kao individualnost, i unutrašnjoj koja sebe kao individualnost negira. Ova unutrašnja negacija sebe iz sebe sama je preobrtanje individualnosti u svoj totalitet, i ona tačka u kojoj individualna svrha aberira prema kolektivnoj upravo svojim sopstvenim totalnim izvršavanjem. Nijedna kolektivna svrha ne bi bila delatna da se već ne nalazi larvirana u svom protivstavu i da potvrđivanje života nije i njegovo odricanje. Jer što život potvrđuje, potvrđuje ga u svesti i time ga odriče.

§41) Politika je dakle permanentna revolucija individualne ili kolektivne svrhe, jedne u drugoj, spoljašnjom svojom stranom događajući istoriju kao potiskivanje života i individualnosti. (Ova individualnost koja se ovde ima u vidu je mnogost, jedna strogo izdiferencirana mnogost, kojom dominiraju izvedene razlike; individualnost kao totalitet je jednost, strogo određena jednost, kojom dominiraju jednakosti.)

Političke sveske L deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari L deo 1956. Godina

§29) Misliti politički isto je toliko isključivo stvar uma koliko i misliti moralno ili misliti estetski. Da momenat zajednice nije odlučan u nastanku političkog mišljenja, iako se čini izvesnim da mora biti – jer društvo je nužno pretpostavka političkog delovanja – vidi se u faktu postojanja formalno besprekornih bioloških zajednica (životinjskih čopora ili društava insekata) koje su se, osim prividno (pčele, mravi) uzdigle do svesnog razmatranja, do političkog uviđanja svoje kolektivne svrhe, nikada nisu niti će.

Političko mišljenje i počiva na ideji jedne kolektivne svrhe. Individualna svrha je sva u oblasti morala. Na ovaj način, moralne institucije kao što su izvesni običaji nemaju prava da budu smatrane više ljudskim, više umnim, nego političke institucije izražene istorijom.



§30) Kolektivna svrha jedne vrste mora da se pokaže, očevidno, u onim funkcijama koje odnosnu vrstu potpuno i definitivno razlikuju od svih ostalih, i koje ulaze u red konstituenata te vrste. (Ma koliko smešno bilo pozivanje na jednu staru i nepopularnu teleološku školu, meni se čini da se kod roda mačaka ne može naći neka druga kolektivna svrha osim proždiranja; a kod domaće mačke lova na miševe.

Naravno, ta svrha nije determinirana ali ona postoji kao da je determinirana i u njoj se bezuslovno iscrpljuje sva uloga ove životinjske vrste na zemlji. (Zašto je kolektivna svrha uvek izražena novom funkcijom biće objašnjeno drugom prilikom i na drugom mestu, jer se to pitanje ne tiče političkih razmatranja.)

Političke sveske XXXXIX deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXXIX deo 1956. godina

§22) Nužne pretpostavke totalitarizma

a) Izvođenje iz jedne ideje.
b) Uvođenje u činjenice budućnosti.
c) Ideja se preobrće sredstvima propagande i kolektivne sugestije u ideal.
d) Fanatiziranje mase.
e) Ocrtavanje vizije.
f) Asketizam vođa.
g) Nedeljivost vlasti i centralizam.
h) Zakoni koji sankcionišu samopostavljanje totaliteta.

Ovo su pretpostavke jednog totalitarizma koji je ušao u svoju istorijsku fazu, i koji se konstituiše samim vršenjem svoje totalnosti. Tako pretpostavke postaju komponente jednog političkog totalitarizma, koga određena idividualnost koristi kao instrument svoje autokreativnosti (§21).

Važno je dodati da su te pretpostavke promenljive sa razvojem totalitarizma, koga nužno pretpostavljaju u jednom trenutku, ali ne i u idućem. Sa razvojem slobode kroz njen totalitet iscrpljuju se i nužnosti pretpostavki.

§23) Totalitarizam i ideja iz koje se izvodi.

Nesumnjivo, ono što određuje vrednost jednog totalitarizma pre svega je njegova nužna ideja kao transmisija između bića i određene egzistencije. Ideja je ono što totališe, što sve obuhvata u sebi i sve izvodi iz sebe kao pojedinačnu istorijsku individualnost.

Političke sveske XXXXVIII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXXVIII deo 1956. godina

§19) Ideje i ideali.

Političar bi trebalo da bude nepoverljiv prema idealima, jer se ovi, i prema svom poreklu i prema svojoj prirodi, odnose na one subjektivne težnje duha, kojima ništa ne može garantovati racionalnost. (Čak ni ostvaren ideal još uvek ne dokazuje njegovu opštu nužnost niti obezbeđuje onu skladnost sa ontološkom evolucijom, koja ga ima učiniti trajnim u smislu nadživljavanja.) Jer zaista, kakav je mehanizam sticanja onih prevalentih opsesija, koje mi zovemo svojim idealima?

Kada bi ljudi mogli da rekapituliraju onaj grubi sticaj okolnosti, što se skrpio sâm sobom u vulgarnu matericu njihovih ideala: kakva u pravo vreme kazana reč, neka opskurna knjižica, događaj koji je uznemirio naše emocije, taština, inat čak kasnije odeven u nevino belu odeću čistih ideala – kada bi, kažem ljudi mogli da spoznaju svu mizerabilnu ništavnost postanka onoga čemu se dive, uobražavajući da su to stvorili iz svoje vlastite refleksije, uvideli bi da idealni, nešto isto toliko sumnjivo neidealno i egoistično koliko i drugi, interesi, ne nose u sebi, sami sobom, nikakvu opštu i idealnu istinu.

U njima mišljenje ne učestvuje drukčije nego da ih izvede. Umesto da ih stvori, ono tek iz njih stvara. Svedeno na tehničku ulogu, mišljenje preuzima odgovornost za nešto u čijem stvaranju nije bilo konsultovano. Ono što bi političar, umesto slučajnih ideala imao da sledi, trebale bi da budu nužne ideje, koje bi se dvostrano podudarale za racionalnim: u mišljenju i biću.

§20) Vođa.

Političke sveske XXXXVII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXXVII deo 1956. godina

Intracentričan i ekstracentričan moral.

Ekstracentričan moral je instrumentalan po svojoj prirodi; on je instrument onoga što je u umu racionalno, što je koherentno sa opštim dešavanjem energije. Distinkcija između stvarnog i racionalnog u prirodi postaje u ljudskom delovanju distinkcija između jednog intracentričnog (stvarnog) morala i jednog ekstracentričnog (racionalnog) morala.

Da bi se utvrdilo šta je moralno a šta nemoralno, nije dovoljno utvrditi šta je korisno „po naše živote“ nego šta treba učiniti da naši životi budu korisni. Ono što naš život čini nekorisnim, iako je za njega korisno, ne može biti moralno, jer je neracionalno i obrnuto: ono što nas čini korisnim, iako je za nas nekorisno, moralno je jer je racionalno. Korisno je samo ono što je u saglasnosti sa racionalnim i nužnim razvojem energije. Čisti moral je instrumentalan.

Doduše, čovek mora biti svestan da time sebi dreši ruke u pogledu poštovanja naivnohumanističkog morala ali jedan moral, koji kao ovaj ostvaruje bezbroj apsurdnih protivrečnosti, ne može pretendovati da izražava jednu stalnost bića. Jedan moral čiji se osnovni aksiom menja nije moral.

Moralno je ono što um po svojoj racionalnosti koja je samo instrument (racionalno je uvek i instrument onoga što na sebi nužnost zasniva) opšte racionalnosti, koja nužnošću sebe razvija od nebića preko bića svebiću (Bogu), (…) dogodi da bi sa tom racionalnošću iz koje je izveden ostao u stanju potpune i apsolutne korespondencije. (…)

Političke sveske XXXXVI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXXVI deo 1956. godina

Analogija II: besmisleno je i skolastički utvrđivati eventualne međusobne prednosti „tehnokratije“ i „prirodnog života“ ako ne znamo ništa o tome koje od to dvoje aktuelizira ono racionalno u kategoričkom samorazviću energije. Bez toga je nemoguće načiniti distinkciju između racionalnog i stvarnog, a bez nje je nemoguće biti pozitivno aktivan.

Racionalno = ono što jeste ili nije, ali što u oba slučaja izražava ili aktuelno nužno ili potencijalno nužno samorazviće energije od bića do nebića (Boga).
Stvarno = ono što jeste, i kao racionalno nužno je, a kao neracionalno slučajno je. (Sinonim: jalovo neplodno racionalnim.)



Neohegelijanci bi prigovorili da je era mašinizacije racionalna jer je stvarna i da je stvarna jer je racionalna: tada bi i stvarna glupost bila racionalna.

Ne ulazeći sada u apsurdnost uzimanja stvarnog kao odredbe racionalnosti, pri očiglednosti da stvarno sobom ništa osim sebe ne određuje i da racionalno jezgro stvarnog ne može ležati u pukom postojanju nego u racionalno aktivnom postojanju, jer ono što je racionalno mora biti jednom stvarno, ali ono što je stvarno ne mora biti racionalno. (Um bi se inače pretvorio u advokata haosa.)

Političke sveske XXXXV deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXXV deo 1956. Godina

§16) Politika i filosofija.

U svojoj netrpeljivosti prema spekulativnom mišljenju (usled koje padaju u špekulativno) „praktični političari“ se u „kavezu javnih poslova“ ponašaju isto tako unezvereno, što će reći spontano, kao eksperimentalni pacov u svom električnom kavezu: on će više puta bolno biti udaren strujom pre nego što nauči da njenu rešetku preskoči.

Doduše i tada on neće ništa više znati o uzroku svoje nevolje nego što je znao na početku opita: ali bar će se naučiti da je izbegne. U tome radoznali mus decumans nadmašuje francuske premijere i predstavlja viši stupanj političke uvežbanosti od demokratskih političara.

Pri prvom pokušaju da dopre do hrane koja se nalazi iza električne rešetke, pacov ne raspolaže nijednim principom iskustva koga bi mogao da transferira na dati položaj.

Pri drugom, pošto ga je struja odbacila, on u vazduhu ima prilike da oseti blagotvornost njene udaljenosti. Pri trećem, njegovi skokovi prestaju da budu samo odbrambeni refleks i postaju bar delimični začetak skoka, koji će ga u daljim pokušajima bez bola dovesti do hrane. Tako se princip ustanovljava tamo gde nema razuma da ga predvidi! Ali to je samo jedna i to prilično vulgarna strana problema odnosa filosofije i politike.

Postalo je pravilo da državnici odmeravaju vreme, najčešće prema trajanju svoje vlade, retko prema trajanju popularnog društvenog principa, a nikad prema trajanju i smislu jednog objektivnog principa, koji svojim izlaganjem određuje sva prethodna vremena.

Političke sveske XXXXIV deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXXIV deo 1956. godina

Izgled revolucionarnog društva sastojao se iz mnoštva koncentričnih krugova bezbednosti, koji su sekli jedni druge, i međusobno se mrsili.

Nesumnjivo vulgarne diktature pogoduju slabićima; u vulgarnim diktaturama najbolje prežive oni koji to najmanje zaslužuju. U njima se za poslušnost sve može kupiti, ali se neposlušnost ničim ne otkupljuje. Između naroda i vlasti stoji obostrani strah kao regulator odnosa; kod prvog on je još aktuelan, kod drugih on je samo potencijalan.

Vulgarna diktatura bira zakone prema zahtevima svoje bezbednosti, a ne prema idealima svoje budućnosti. Ona se služi poverenjem da bi ga izneverila, razmenjujući ga u sitno slavoljublje.

Ona je sva danas i ovde, stroj koji ima zadaću da izvrši jedan moment istorije, tačnije lične biografije Vođe. Idealna diktatura bira zakone među onima koji su dobri ne samo po svom duhu, nego i po svojoj podnosivosti; ona prezire poverenje koga nameće strah i interes; ona zahteva pokoravanje samo tamo gde se i sama bespogovorno pokorava idealnim principima.

Političke sveske XXXXIII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXXIII deo

§32) O kriterijumu uopšte. prolegomena za kriterijum jedne političke ideje (problem odnosa filosofije i politike)

§33) O mehanizmu revolucionarnog duha.

Činjenica je da se Oktobarska revolucija pretvorila u čistu kontrarevoluciju onog momenta kada je proizvela državni sistem. Ovaj državni sistem koji je po nameni trebalo da učvrsti revolucionarne tekovine i po pretpostavci da ih razvije u komunizam, po svojoj prirodi kao sistem uopšte bio je kontrarevolucionaran.

Tu ništa nisu mogli da pomognu zavodljivi amblemi, ništa potpuna novost naslova, ništa ideje u ime kojih je stvoren. (Jer ideje u ime kojih se nešto stvara nisu i ideje u ime kojih stvoreno živi.) Sistem je hermetički zatvorio revoluciju u jedno njeno polovično stanje, zaustavio je u jednoj utopijskoj shemi, kao u željeznoj mreži; ozakonivši njene tekovine, on ni iz daleka nije ozakonio samu revoluciju.

Da se domogne hrane, smeštene iza električne rešetke pacov ne raspolaže nijednim principom iskustva koga bi mogao da transferira u neposredno dati položaj. Pri drugom, pošto ga je struja odbacila nazad, može on da oseti blagotvornost udaljenosti od nje.

Kasnije u narednim pokušajima njegovi skokovi prestaju da budu samo odbrambeni refleksi tela kome se nanosi povreda, te postaju začetak onog elastičnog upravljenog i na iskustvu zanetog skoka koji će ga ubrzo dovesti do hrane: tako se izvesni operativni principi uspostavljaju tamo gde nema razuma da ih iz prethodnog iskustva konstituiše. Ovo bi, naravno, bila samo posledična strana odnosa filosofije i politike, a postupci izvesnih političara bili bi sasvim zgodna ilustracija zoomorfističke teorije učenja.

Političke sveske XXXXII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXXII deo

§29) Vulgarna i idealna diktatura.

Nesumnjivo je da vulgarna diktatura pogoduje slabićima; u njima kao po pravilu prežive oni koji to najmanje zaslužuju. U njima se za poslušnost sve može kupiti, ali se neposlušnost ničim ne otkupljuje. Između naroda i vlasti stoji kao regulator odnosa obostrani strah.

Vulgarna diktatura bira zakone prema zahtevima svoje sopstvene bezbednosti, svoje današnje trajnosti, a ne prema idealima svoje budućnosti i u svrhu trajanja koje će nadživeti generaciju. Ona se služi poverenjem da bi ga izneverila razmenjujući ga u ništavno slavoljublje. Ona je sva sada i ovde, stroj koji ima zadatak da ispuni jedan moment istorije: kao epizodu lične biografije kakvog vođe.

Idealna diktatura bira zakone među onima koji su dobri ne samo po svom opštem duhu (opšti se duh jednog zakona nikada i ne oseća) nego i po svojoj podnosivosti; ona prezire poverenje koga prinuđava strah da bude pruženo i nema vere u postojanost interesa. Ona zahteva pokoravanje samo tamo gde se i ona sama pokorava idealnim principima.

Ona je svojim idealnim delom nešto sutrašnje, stroj koji ima zadaću da izvrši momenat jednog opšteg principa: jedan datum u istoriji tog principa kroz njegov sopstveni samorazvoj.

Političke sveske XXXXI deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXXI deo

§25) Diktatorska bolest „večite ugroženosti“.

Već po nagonu samoodržanja moraju diktature imati aureol ugroženosti: one se moraju osećati ugroženima ako žele uopšte da se osećaju. I kada im opasnosti ne prete, one su primorane da ih izmisle. Jer ništa tako ne razara tiraniju kao nedešavanje, pa je po tome svaka revolucija slična tiraniji: revolucija koja ne revolucioniše, tiraniji koja ne tiraniše. Ova bolest „veštačke ugroženosti“ svojstvena je svim diktaturama u svim vremenima od doba persijskih satrapa do ere proboljševičkih režima Istočne Evrope.

Neugroženost, kolektivna relaksacija nacije izvor je onoga što se može označiti kao „narodno izvoljevanje“. Jedna opsednuta nacija nema vremena da opseda svoju sopstvenu vladu; jedna ugrožena nacija ne stiže da u sebi ostvari neke bitne međusobne ugroženosti.

Diktatori dobro poznaju ujedinjujuću moć straha i gregarske instinkte naroda. Ovi su instinkti još izrazitiji kod određenih ideoloških skupina te se koriste za tzv. zbijanje stranačkih redova (vidi §26). Uostalom: bolje da mi nametnemo opasnosti narodu nego da ih narod nametne nama, jer one koje mi biramo ili ih veštački proizvodimo mogu se kontrolisati i podešavati prema zahtevima državne mašine, a oni koje bi on izabrao …

§24a) Opravdanost kontrarevolucije

(Pri čemu se ima na umu njena praktična, a ne idealno-istorijska opravdanost). Najpre treba praviti razliku između puča i revolucije, između ostaloga i sa stanovišta stepena i vrste opravdanosti, koju oba oblika nasilne uzurpacije vlasti zahtevaju.

Političke sveske XXXX deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXX deo

§17) Šta je to: napredovanje revolucije?

Napredovanje jedne revolucije ne meri se brojem promena što ih je ova izvela iz svojih načela (iz načela ili potreba u ime kojih je dignuta) nego trajanjem tih promena.

U drugom redu napredovanje revolucije više je u samom stanju aktivnosti i preobražavanja, nego u njegovom definitivnom ishodu. Uvek je moguće ukinuti neku reformu, ali je bezmalo nemoguće iskoreniti duh reformisanja.

Dubina, a ne obim preobražaja pridaje stepen vrednosti jednom revolucionarnom revoltu. Francuska revolucija završena je onog časa kad je prestala da preobražava i kad je i sama podlegla preobražavanju. (Pri čemu ne mislim na promenu njenog izgleda, jer ova je promena u prirodi subjekta koji menja.)

§18) Za svaku je revoluciju smrtonosna težnja za učvršćivanjem tzv. revolucionarnih tekovina.

Jer jedina je stvarna tekovina revolucije u duhu promene koji se oslobodio. Ma kakvo učvršćenje se protivi čistoj ideji revolucije; ono je neka vrsta kontrarevolucionarnog stanja revolucije. (Situacija u SSSR-u.)

Političke sveske XXXIX deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXIX deo

§15 a) Mesto političkih nauka u sistemu jedne energetičke kosmogenije.

Van svake sumnje tri se delovanja, pre svih drugih, ispoljavaju u individualnoj akciji, kao i u aktivnosti većih društvenih zajednica: mehaničko, životno i inteligentno. U poslednjem slučaju, našu pažnju privlači onaj modus inteligentnog delovanja koji uspostavlja političke institucije i određuje odnos: društveni u širem smislu i ekonomski u užem, između nosilaca takvog delovanja (jer, nezamisliva je svest koja na bilo koji način deluje, a da ne razvija političko delovanje) i one realne skupine, svih ostalih.

Politička akcija svojstvena je umu, isto toliko isključivo koliko i moralna akcija, pa bi se moglo reći: politika je javni moral, moral je privatna politika. Međutim, pod politikom se obično podrazumeva nešto proizvoljno, neka vrsta improvizacije, koja u najboljem slučaju može da se posluži izvesnim opštim principima filosofije (krijući i to i zavijajući ovu stidljivu pozajmicu metaforama), ali nikako ne može biti iz tih principa kao apsolutna nužnost izvedena.

Naprotiv, politika se izvodi iz činjenica. (Upravo tako kao da činjenice po sebi nisu nešto u prvom redu duboko filosofski postulirano.) Izraz činjenica u ustima političara zvuči kao izraz broj u ustima matematičara: to je elementarni sastojak političkog delovanja, jedna se politika izvodi iz činjenica i uvodi u činjenice.

Ona nije ništa drugo do jedan sistem larviranih činjenica. Ovaj delatni moment u shvatanju politike neosporno je vezan za njenu prirodu, jer jedna politika koja se ne bi nečemu dešavala, ne bi uopšte bila politika.

Političke sveske XXXVIII deo

Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari XXXVIII deo

§12) Adolf Hitler

Genijalni diletant. Ne postoje ideali, postoje samo realni ciljevi: ideje su došle naknadno da ciljevima dadu jednu istorijsku draž. Ali i njemu je u znatnoj meri nedostajao smisao za meru (što će reći stvarnost), jer je svoje realne ciljeve posredstvom samomistifikacije podigao na nivo irealnih ideja (rasne supremacije Germana).Time su ciljevi izgubili svoju probojnu snagu, a u zamenu dobili jedan nebulozan efekat na dušu naroda.

Moguće je imati i sub specie aeternitatis niže ciljeve, ali je za državnika sasvim neuputno da od njih umesto realističkog putokaza pravi ideologiju.

Može bez ikakvog preterivanja biti tvrđeno da je Hitler bio bolji državnik nego političar u lokalnim problemima Vajmarske i postvajmarske republike, ali da u jednom svetskom razmeru nije bio ono prvo, a jedva i ono drugo: njegova je osnovna pogreška bila u tome što je uspesima svoje unutrašnje taktike pridavao međunarodni značaj, što je pretpostavljao da svet nije drugo do jedna proširena Nemačka, pa da se sredstva uspeha u Nemačkoj i svetu moraju da podudaraju.

Ušavši u kontinentalnu politiku, naoružan idejama sile (oprobane doduše na ulicama nemačkih gradova) i licemerstva (oprobanog doduše u političkoj igri oko svog kancelarstva), on je držao da se istim sredstvima može postići uspeh i u evropsko-svetskim razmerama. Prvi koraci (Rajna - Oblast, Austrija, Sudeti) kao da su to potvrđivali.

Možda izgleda čudno, ali se meni čini da su za Hitlera fatalni bili njegovi uspesi. Posle njih isuviše je olako shvatao svoj posao vođe: činilo se zaista da se na izvestan način divinizirao.

§13) Gregarski instinkt u službi revolucije.

Ujedinjuje li nas strah, izazivajmo ga i gajimo u staklenoj bašti državnih razloga kao biljku (propagandnu) koju možemo uzbrati kad god nam se prohte; podiže li zajednička opasnost instinkt čopora na nivo plemenitog rodoljublja, stvorimo tu opasnost veštački.

Revolucije su najbrže napredovale onda kad su kao predvalmiska ili brestlitovska Francuska i Rusija bile u agoniji. Trag revolucije oborene na zemlju najdublji je od svih tragova koje istorija može da utisne.
Opasnosti oblače revolucionarno nebo, a ovo hrani bujicu revolta silinom svojih elementarnih pljuskova.
Revolucija mora da živi u opasnostima ako hoće uopšte da živi.

Na neki je način svaka revolucija parazitska tvorevina straha. Proizašla iz nemira, ona od njih živi. Zajedno sa opasnostima prestaje i revolucija u svom čistom i dinamičnom obliku. A tamo gde se zaustavi revolucija, počinje kontrarevolucija. Kontrarevolucija je zapravo nevršenje revolucije. (Istorija boljševičke revolucije.)

§14) Gregarski instinkt u službi kontrarevolucije.

Međutim, gregarski se instinkt može sa jednakim uspehom da stavi u kontrarevolucionarnu službu: popne li se strah do revolta (odbrambenog refleksa) ništa lakše nego ga organizovati.

Jakobinci su pretili povratkom tiranina na vlast i Treći stalež daje republici vojsku, koja je pobeđivala pre strahom nego hrabrošću kako to hoće Danton; uostalom samo je strah doveo do septembra i zanemarujući za momenat njegove podstrekače (čiji se strah zgodno preobrazio u rodoljubive krilatice). Ne može se za pokolj aristokrata okriviti revolucionarni zanos, jer se u zanosu pre prašta nego osuđuje, pre previđa nego rezonuje, pre bratimi nego ubija.

§15) Doktrine su kao rukavice: što su više tesne lepše izgledaju.

(Ovde nije nađen početak rečenice) .... što znači po nama i racionalna, dok se za tu istu civilizaciju ne može tvrditi da je racionalna s obzirom na krajnji ishod vrste koja nosi svest, nego da je stvarna sa svog objektivnog postojanja. Nešto samo postojeće stvarno, može se kroz čitav sistem svojih aktivnih funkcija činiti racionalnim, pa da to ipak ne bude.

(Sa apsolutnom sigurnošću mi u ovom trenutku možemo tvrditi da su racionalne kategorije postojanja samo materija i život, jer obavivši svoju energiju, dadoše svest njenoj objektivnoj tendenciji. Racionalnost svesti je sumnjiva, premda nije nemoguća.) Sledi: forma koja nije iz sebe proizvela viši stupanj one energije koju i sama na nižem aktuelizira, ne može biti racionalna uprkos svoje opipljive egzistencije.

Doduše, mi ne znamo tačno uzroke svemirskih agonija u kojima možda i sada izdišu bezbrojni nama slični svetovi, naši elementarni srodnici, te umnožene slike mrtvih koloseka energije ali kosmičke kataklizme, te deus ex machine svemirske drame, besumnje možemo odbaciti, jer one mogu uništiti uslove postojanja na jednoj planeti, ali ne mogu sprečiti njenu po pretpostavci visokomašiniziranu (ako je racionalna) civilizaciju da se preseli na drugu, kao što gospodin Y. menja svoj neudoban stan.

Šta preostaje? Nešto što očigledno leži u samoj civilizaciji kao sekundarnoj formi duhovnog primata, jedna pogreška opredeljenja u pravcu stvarnog, a ne u pravcu racionalnog. Međutim, za ono što leži u samoj civilizaciji kao njena tercijarna suština, pored sekundarne koja joj prethodi i sačinjava je po duhu, i primarne koja joj prethodi i sačinjava je u životno postuliranoj energiji – odgovorna je ljudska svest u njenoj istorijskoj individualnosti, pa prema ovome i sve istorijske individualnosti (Vođe) za koje se u produžetku gornjeg može reći da su bile stvarne, jer su postojale ali da su bile neracionalne, jer su samo postojale..

Zavisnost politike od filosofije ovde postaje očigledna. Pored ove nužne, kritičke uloge, filosofija u istoriji kao i životu može da odigra ulogu one najviše apsolutno imoralne savesti na kojoj i kroz koju jedino može saznanje da ostane verno svojoj racionalnoj prošlosti.