Političke ideje i komentari L deo 1956. Godina
§29) Misliti politički isto je toliko isključivo stvar uma koliko i misliti moralno ili misliti estetski. Da momenat zajednice nije odlučan u nastanku političkog mišljenja, iako se čini izvesnim da mora biti – jer društvo je nužno pretpostavka političkog delovanja – vidi se u faktu postojanja formalno besprekornih bioloških zajednica (životinjskih čopora ili društava insekata) koje su se, osim prividno (pčele, mravi) uzdigle do svesnog razmatranja, do političkog uviđanja svoje kolektivne svrhe, nikada nisu niti će.
Političko mišljenje i počiva na ideji jedne kolektivne svrhe. Individualna svrha je sva u oblasti morala. Na ovaj način, moralne institucije kao što su izvesni običaji nemaju prava da budu smatrane više ljudskim, više umnim, nego političke institucije izražene istorijom.
§30) Kolektivna svrha jedne vrste mora da se pokaže, očevidno, u onim funkcijama koje odnosnu vrstu potpuno i definitivno razlikuju od svih ostalih, i koje ulaze u red konstituenata te vrste. (Ma koliko smešno bilo pozivanje na jednu staru i nepopularnu teleološku školu, meni se čini da se kod roda mačaka ne može naći neka druga kolektivna svrha osim proždiranja; a kod domaće mačke lova na miševe.
Naravno, ta svrha nije determinirana ali ona postoji kao da je determinirana i u njoj se bezuslovno iscrpljuje sva uloga ove životinjske vrste na zemlji. (Zašto je kolektivna svrha uvek izražena novom funkcijom biće objašnjeno drugom prilikom i na drugom mestu, jer se to pitanje ne tiče političkih razmatranja.)
§31) Zadaća je, naime, razmotriti funkcionalni sklop ljudske vrste i postaviti ga spram funkcionalnog sklopa ma koje druge, pa utvrditi koje njegove komponente ni pod kojim okolnostima ne mogu konstituisati obe, nego su izvorno ljudske. One će po sebi rezimirati našu kolektivnu svrhu.
§32) Pri takvom razmatranju mišljenje nam se neposredno nameće kao onaj momenat naše egzistencije koji nas izvorno i bezuslovno distingvira od vlastitog filogenetskog porekla. Ali time je ponovljena samo jedna stara i vulgarna tvrdnja, koju iznosi i Hegel, da se čovek mišljenjem razlikuje od životinje i da je čovek to, jedino svojim mišljenjem i to njime uzetim u celini.
Ono što misli je čovek i čovek je samo time što misli, pa se, ne uviđajući nigde izvan sebe svoje osobene delatnosti, mišljenje ispostavlja samom sebi kao izvanredno, neponovljivo i osamljeno u svetu mehanike i istinkata. Namera ipak ne može biti da se dokazuje suprotno i da se ljudsko mišljenje pripiše neljudskom postojanju, jer to bi bila protivrečnost.
Namera je daleko skromnija: prihvatajući Hegelovu ideju o mišljenju kao jednom aktuelnu, bez obzira da li svoje predmete doznaje kao predstave, intuicije ili refleksije, ovde se govori o jednom mišljenju i filogenetski, istorijsko-biološki.
O jednom mišljenju čije su komponente postojale i bile delatne pre pa i sada za vreme ljudskog mišljenja. (Antropoidni majmuni imaju predstave, što je dokazala Kellerova na Tenerifi, a predstave su i u ljudskom mišljenju jedna bazalna funkcija bez koje se pojmovno mišljenje ne bi moglo uzneti do ideje. Saznavanje je svojstvo viših organizama, iako ono nije svesno sebe kao funkcije. Graditeljske sposobnosti, nešto kreativno nalazimo, i to u golemim razmerama, kod dabara, krtica, mrava i pčela.)
Hoću da kažem da je mišljenje (ljudsko) samo jedan dijalektički stepen saznavanja, i to kao antiteza instinktu, stepen koji u celini nije ni nov ni izvanredan. Mišljenje u celini ne može biti uzeto kao kolektivna svrha ljudske vrste.
§33) Ali to opet ne znači da u njemu kao slojevitom mehanizmu saznavanja tu svrhu ne treba tražiti. (U §34 biće razmatrana razlika između kolektivne i individualne svrhe svesti.) Naprotiv, u jednom njegovom sloju ta se svrha bezuslovno nalazi. U mišljenju bivaju i individualna i kolektivna svrha čoveka.
§34) Kolektivna svrha će ležati u totalitetu mišljenja kao instrumenta svesti u njegovim naporima da se otuđi od života, da razreši trijadni sistem u kome je na životu zasnovan, iz života razvijen i za život ostvaren. To znači da se protivrečnost između života i svesti ima ukinuti u jednu višu sintezu, onako isto kao što je protivrečnost energije i materije bila ukinuta u životu, i protivrečnost materije i života u individualnoj svesti.
Ne može svest imati drugu neku volju osim otpora svojoj protivrečnosti, niti drugu neku svrhu svoje volje osim ukidanje te protivrečnosti. Ovakav stav prema prostom faktu življenja nema za cilj smrt, jer ono što i čini protivrečnost nije život kao forma energije nego sama energija života. (U vulgarnom značenju ove ideje imali bismo smrt kao razrešenje, i time što smrću nije postignuta stvarno racionalna volja svesti, ne bismo imali ni racionalnu sintezu.) Svest umire svoj život; život živi svoju svest. U tome i jeste nadmoćnost mišljenja kao instrumenta osamostaljenja svesti.
§35) Individualna svrha nasuprot tome, paradoksalno, upravo je obratna (pa se kolektivna ne može razmatrati kao neki prost zbir individualnih, nego kao jedna viša određenost, koja ukida sobom nižu) te ima za svoju volju održavanje protivrečnosti; otuđenost svesti od života, što i jeste kolektivna svrha čovekovog mišljenja uopšte, nije cilj individualne svesti, jer se tom cilju protivi i čini ga nemogućim sama priroda njene individualnosti. Individualna svrha čovekova je tako samostvarna, nedelatna, konzervativna, podložna svom životnom poreklu, ogrezla u protivstavu u kome sve biva pomereno u pravcu života.
§36) Obe ove svrhe definisane u paragrafima 33 i 34 imaju svoj položaj u svesnosti a svoje instrumente u oblicima mišljenja i to tako da se individualna zasniva pretežno na instinktima i osećanjima, a kolektivna na pojmovima i idejama. (Ovde je instinkt uzet kao oblik mišljenja samo uslovno, dok bi u stvari on bio pre oblik života.) Protiv-Žrečne jedna drugoj, ove dve svrhe ostvaruju u svojoj aktivnosti svoje specifične oblasti radljivosti i nalaze se u permanentnoj akcidenciji.
§37) U svom totalitetu svest je nužno antiživotna, uzeta u svojim posebnostima ona je proživotna. Kolektivna svrha čovekova (njegovog spontaniteta) je jedna po prirodi antiživotna svrha. Individualna je nasuprot tome bezuslovno proživotna.
§38) Za sada će biti dovoljno ako dokažemo da politika kao specifična akcija društvene svesti mora da sledi kolektivnu svrhu svoju, i da je svaka druga politika, koja bi sledila individualnu, u potpunoj suprotnosti sa tendencijom energije Svebiću.
Prvi dokaz. Samo svojim totalitetom nešto uspostavlja svoju svrhu koja je i racionalna i prava. Da je moguće drukčije onda bi delovi imali svrhu celine i obratno što je očevidno netačno. Nijedan delić kruga nema za svrhu krug, nego svaki uzet distinktno može opisivati sasvim raznovrsne linije i učestvovati u sasvim različitim crtežima a svrhoviti u krugu postaju samo krugom dakle celinom. Ono što inspiriše svrhu je celina kruga i toj se svrsi imaju da podrede svi njegovi sektori.
Drugi dokaz. Da jedan opšti pojam bude izveden iz jednog pojedinačnog pojma već je po prirodi opšteg pojma nemoguće. Tako se isto kolektivna svrha ne može izvoditi iz individualne niti opšte delovanje mišljenja iz njegovih izolovanih i posebnih delovanja.
§39) Kolektivna svrha svesti (općenito) je abnegacija života, u čiju se potvrdu upreže svaka individualna svest; time se kolektivna svrha upravlja i prema biološki ukorenjenom individualizmu, obara na ono svojstvo individualiteta koje se može obeležiti kao indiferentizam.
Samim tim ona je u aktivnom protivstavu prema individualnoj svrsi koja utvrđuje život. (Kasnije će biti pokazano da se ovakva koncepcija totalitarizma nimalo ne mora u svojim primarnim konsekvencijama razlikovati od ničeanskog individualizma, nego da ga naprotiv uzdiže iz jedne etičke do jedne metafizičke zone.)
No comments:
Post a Comment