Političke ideje i komentari XXXVIII deo
§12) Adolf Hitler
Genijalni diletant. Ne postoje ideali, postoje samo realni ciljevi: ideje su došle naknadno da ciljevima dadu jednu istorijsku draž. Ali i njemu je u znatnoj meri nedostajao smisao za meru (što će reći stvarnost), jer je svoje realne ciljeve posredstvom samomistifikacije podigao na nivo irealnih ideja (rasne supremacije Germana).Time su ciljevi izgubili svoju probojnu snagu, a u zamenu dobili jedan nebulozan efekat na dušu naroda.
Moguće je imati i sub specie aeternitatis niže ciljeve, ali je za državnika sasvim neuputno da od njih umesto realističkog putokaza pravi ideologiju.
Može bez ikakvog preterivanja biti tvrđeno da je Hitler bio bolji državnik nego političar u lokalnim problemima Vajmarske i postvajmarske republike, ali da u jednom svetskom razmeru nije bio ono prvo, a jedva i ono drugo: njegova je osnovna pogreška bila u tome što je uspesima svoje unutrašnje taktike pridavao međunarodni značaj, što je pretpostavljao da svet nije drugo do jedna proširena Nemačka, pa da se sredstva uspeha u Nemačkoj i svetu moraju da podudaraju.
Ušavši u kontinentalnu politiku, naoružan idejama sile (oprobane doduše na ulicama nemačkih gradova) i licemerstva (oprobanog doduše u političkoj igri oko svog kancelarstva), on je držao da se istim sredstvima može postići uspeh i u evropsko-svetskim razmerama. Prvi koraci (Rajna - Oblast, Austrija, Sudeti) kao da su to potvrđivali.
Možda izgleda čudno, ali se meni čini da su za Hitlera fatalni bili njegovi uspesi. Posle njih isuviše je olako shvatao svoj posao vođe: činilo se zaista da se na izvestan način divinizirao.
§13) Gregarski instinkt u službi revolucije.
Ujedinjuje li nas strah, izazivajmo ga i gajimo u staklenoj bašti državnih razloga kao biljku (propagandnu) koju možemo uzbrati kad god nam se prohte; podiže li zajednička opasnost instinkt čopora na nivo plemenitog rodoljublja, stvorimo tu opasnost veštački.
Revolucije su najbrže napredovale onda kad su kao predvalmiska ili brestlitovska Francuska i Rusija bile u agoniji. Trag revolucije oborene na zemlju najdublji je od svih tragova koje istorija može da utisne.
Opasnosti oblače revolucionarno nebo, a ovo hrani bujicu revolta silinom svojih elementarnih pljuskova.
Revolucija mora da živi u opasnostima ako hoće uopšte da živi.
Na neki je način svaka revolucija parazitska tvorevina straha. Proizašla iz nemira, ona od njih živi. Zajedno sa opasnostima prestaje i revolucija u svom čistom i dinamičnom obliku. A tamo gde se zaustavi revolucija, počinje kontrarevolucija. Kontrarevolucija je zapravo nevršenje revolucije. (Istorija boljševičke revolucije.)
§14) Gregarski instinkt u službi kontrarevolucije.
Međutim, gregarski se instinkt može sa jednakim uspehom da stavi u kontrarevolucionarnu službu: popne li se strah do revolta (odbrambenog refleksa) ništa lakše nego ga organizovati.
Jakobinci su pretili povratkom tiranina na vlast i Treći stalež daje republici vojsku, koja je pobeđivala pre strahom nego hrabrošću kako to hoće Danton; uostalom samo je strah doveo do septembra i zanemarujući za momenat njegove podstrekače (čiji se strah zgodno preobrazio u rodoljubive krilatice). Ne može se za pokolj aristokrata okriviti revolucionarni zanos, jer se u zanosu pre prašta nego osuđuje, pre previđa nego rezonuje, pre bratimi nego ubija.
§15) Doktrine su kao rukavice: što su više tesne lepše izgledaju.
(Ovde nije nađen početak rečenice) .... što znači po nama i racionalna, dok se za tu istu civilizaciju ne može tvrditi da je racionalna s obzirom na krajnji ishod vrste koja nosi svest, nego da je stvarna sa svog objektivnog postojanja. Nešto samo postojeće stvarno, može se kroz čitav sistem svojih aktivnih funkcija činiti racionalnim, pa da to ipak ne bude.
(Sa apsolutnom sigurnošću mi u ovom trenutku možemo tvrditi da su racionalne kategorije postojanja samo materija i život, jer obavivši svoju energiju, dadoše svest njenoj objektivnoj tendenciji. Racionalnost svesti je sumnjiva, premda nije nemoguća.) Sledi: forma koja nije iz sebe proizvela viši stupanj one energije koju i sama na nižem aktuelizira, ne može biti racionalna uprkos svoje opipljive egzistencije.
Doduše, mi ne znamo tačno uzroke svemirskih agonija u kojima možda i sada izdišu bezbrojni nama slični svetovi, naši elementarni srodnici, te umnožene slike mrtvih koloseka energije ali kosmičke kataklizme, te deus ex machine svemirske drame, besumnje možemo odbaciti, jer one mogu uništiti uslove postojanja na jednoj planeti, ali ne mogu sprečiti njenu po pretpostavci visokomašiniziranu (ako je racionalna) civilizaciju da se preseli na drugu, kao što gospodin Y. menja svoj neudoban stan.
Šta preostaje? Nešto što očigledno leži u samoj civilizaciji kao sekundarnoj formi duhovnog primata, jedna pogreška opredeljenja u pravcu stvarnog, a ne u pravcu racionalnog. Međutim, za ono što leži u samoj civilizaciji kao njena tercijarna suština, pored sekundarne koja joj prethodi i sačinjava je po duhu, i primarne koja joj prethodi i sačinjava je u životno postuliranoj energiji – odgovorna je ljudska svest u njenoj istorijskoj individualnosti, pa prema ovome i sve istorijske individualnosti (Vođe) za koje se u produžetku gornjeg može reći da su bile stvarne, jer su postojale ali da su bile neracionalne, jer su samo postojale..
Zavisnost politike od filosofije ovde postaje očigledna. Pored ove nužne, kritičke uloge, filosofija u istoriji kao i životu može da odigra ulogu one najviše apsolutno imoralne savesti na kojoj i kroz koju jedino može saznanje da ostane verno svojoj racionalnoj prošlosti.
No comments:
Post a Comment