Političke ideje i komentari XXXXII deo
§29) Vulgarna i idealna diktatura.
Nesumnjivo je da vulgarna diktatura pogoduje slabićima; u njima kao po pravilu prežive oni koji to najmanje zaslužuju. U njima se za poslušnost sve može kupiti, ali se neposlušnost ničim ne otkupljuje. Između naroda i vlasti stoji kao regulator odnosa obostrani strah.
Vulgarna diktatura bira zakone prema zahtevima svoje sopstvene bezbednosti, svoje današnje trajnosti, a ne prema idealima svoje budućnosti i u svrhu trajanja koje će nadživeti generaciju. Ona se služi poverenjem da bi ga izneverila razmenjujući ga u ništavno slavoljublje. Ona je sva sada i ovde, stroj koji ima zadatak da ispuni jedan moment istorije: kao epizodu lične biografije kakvog vođe.
Idealna diktatura bira zakone među onima koji su dobri ne samo po svom opštem duhu (opšti se duh jednog zakona nikada i ne oseća) nego i po svojoj podnosivosti; ona prezire poverenje koga prinuđava strah da bude pruženo i nema vere u postojanost interesa. Ona zahteva pokoravanje samo tamo gde se i ona sama pokorava idealnim principima.
Ona je svojim idealnim delom nešto sutrašnje, stroj koji ima zadaću da izvrši momenat jednog opšteg principa: jedan datum u istoriji tog principa kroz njegov sopstveni samorazvoj.
Prva ima vlast da bi je učvrstila; druga je učvršćuje da bi je izgubila; prva ima ideale radi vlasti, druga vlast radi ideala; prva ih izneverava vršenjem vlasti; druga izneverava vlast vršenjem svojih ideala.
Doduše svuda tamo gde se ideali savršeno tesno poklapaju sa vršiocima vlasti imamo pravo na izvesnu sumnju.
§30) O teroru.
Teror je za revoluciju ono što i krv za organizam; on ispunjava revolucionarni krvotok i jemči onu društvenu asimilaciju i disimilaciju, koja garantuje progres; najzad teror daje toplotu po sebi ravnodušnim principima u ime kojih se revolucija podiže; kad prestane teror, kroz vene jedne nacije više ne protiče revolucija.
Teror se ne može diktirati, ni kontrolisati. Ali ga je moguće upraviti.
Prezasićenost. Opasno je dovesti teror do izvan granica ljudske podnosivosti, jer on ima svoju svrhu samo tamo gde njegove preteranosti nisu uništile nagon za održanjem. Tamo gde se čovek adaptira na smrt, ona od razloga straha postaje sredstvo srčanosti. Teror je efikasan samo ako je upravljen na život kome je stalo do sebe.
Prividan teror. Kao izvrstan primerak terora koji je postigao svoju revolucionarnu svrhu, a nije sebe opteretio izlišnim krvoprolićima, treba spomenuti onu njegovu psihološku varijantu koju je iskoristio Fouché kao komesar Konventa nantske oblasti.
§31) Politika i filosofija.
U svojoj infantilnoj netrpeljivosti prema spekulativnom (ne i špekulativnom) mišljenju, politikanti se u kavezu javnih poslova ponašaju isto tako unezvereno i nepromišljeno – što će reći spontano – kao eksperimentalni pacovi u svojim električnim krletkama.
Pacov će mnogo puta bolno biti potresen strujom pre nego što se nauči da njene rešetke preskače. Doduše, o uzroku svojih nevolja neće on ni tada znati više nego što je znao na početku opita, ali će se bar na svoje zadovoljstvo naučiti da ih izbegava. U tome radoznali mus decumans nadmašuje francuske premijere i simvoliše viši stupanj političke uvežbanosti od demokratskih političara. Pre prvog pokušaja (…)
(…) Ono što je rođeno u trenutku i za trenutak ne pripada večnosti osim kao deo njegove istorije; takav trenutak ne ulazi u večnost time što je gradi, nego time što sačinjava deo njene stvarnosti. Bilo bi sumnjivo tvrditi da je svaki moj minut učestvovao u ovoj ili onoj mojoj verziji, iako je pripadao njima i povezivao ih u zajednički lik, kao spona koja drži zajedno ali ne čini deo nijednog mog opstanka posebno. Taj minut nije učestvovao u mom stvaranju iako je jedno moje vreme.
On je ravnodušan po mene i mogao je ne biti, što znači da je mogao biti nadoknađen bilo kojim isto tako ravno-dušnim trenutkom postojanja. Čini se da je izvestan smisao za kontinuum upropastio naše napore da u sebi razlučimo ono što je racionalno i po tome postojeće i ono što samo postoji i što stoga nazivamo racionalnim. U nama jednako kao i u našem delovanju.
Ne verujem da ma ko isuviše truda ulaže u poreklo svojih verovanja; ne verujem da ima mnogo ljudi koji sumnjaju u poreklo svoje ideje. Daleko od toga da ljudi istražuju neku objektivnu vrednost svojih ideja, oni zanemaruju način na koji su te ideje prihvatili i razloge (van same ideje) koji su im to sugerirali. Ko će mi znati da kaže zašto je komunista ili zašto to nije? Ili ako mi to kaže, ko će odista to stvarno i znati? Zatim, ko će znati da izdvoji svoja prosta čulna merila od onih koja ideju čine idealnom bez obzira na posledice njenog delovanja?
Kriterijum mora postojati, jer bez kriterijuma svaka vrednost postaje provizorna.
Šta je to zapravo kriterijum? Jedna mera ili jedan princip? Gde je njegovo mesto u hijerarhiji vrednosti; sledi li ona iz merenog ili mu prethodi? Je li mera nešto opštije od predmeta koji se meri? Da li je princip merenja dužine metrom u dužini ili van nje u predmetima te dužine? U pojmu ili stvarima?
No comments:
Post a Comment