Političke ideje i komentari XXXXVII deo 1956. godina
Intracentričan i ekstracentričan moral.
Ekstracentričan moral je instrumentalan po svojoj prirodi; on je instrument onoga što je u umu racionalno, što je koherentno sa opštim dešavanjem energije. Distinkcija između stvarnog i racionalnog u prirodi postaje u ljudskom delovanju distinkcija između jednog intracentričnog (stvarnog) morala i jednog ekstracentričnog (racionalnog) morala.
Da bi se utvrdilo šta je moralno a šta nemoralno, nije dovoljno utvrditi šta je korisno „po naše živote“ nego šta treba učiniti da naši životi budu korisni. Ono što naš život čini nekorisnim, iako je za njega korisno, ne može biti moralno, jer je neracionalno i obrnuto: ono što nas čini korisnim, iako je za nas nekorisno, moralno je jer je racionalno. Korisno je samo ono što je u saglasnosti sa racionalnim i nužnim razvojem energije. Čisti moral je instrumentalan.
Doduše, čovek mora biti svestan da time sebi dreši ruke u pogledu poštovanja naivnohumanističkog morala ali jedan moral, koji kao ovaj ostvaruje bezbroj apsurdnih protivrečnosti, ne može pretendovati da izražava jednu stalnost bića. Jedan moral čiji se osnovni aksiom menja nije moral.
Moralno je ono što um po svojoj racionalnosti koja je samo instrument (racionalno je uvek i instrument onoga što na sebi nužnost zasniva) opšte racionalnosti, koja nužnošću sebe razvija od nebića preko bića svebiću (Bogu), (…) dogodi da bi sa tom racionalnošću iz koje je izveden ostao u stanju potpune i apsolutne korespondencije. (…)
§18) Još o mestu političkih nauka u sistemu energetičke kosmogonije.
Filosofija koja otkrije činjenice koje svojim sistemom izražavaju racionalne principe samorazvoja energije, i koje sa svoje strane konstituišu principe ljudskog delovanja, biće jedna politička filosofija; politika koja u takvim, iz racionalnih principa opšte prirode izvedenih posebnih principa (principa ljudskog saučesništva) razvije u njima larvirane principe društvenog i istorijskog dešavanja, biće jedna filosofska politika. Principi čine činjenice i obratno činjenice konstituišu principe. Filosofija čini politiku, a politika aktuelizira filosofiju!
Očevidno je da primena filosofije može ležati samo u onoj oblasti dešavanja u kojoj se dešava i svest. Na prvi se pogled čini da se ta oblast poklapa sa neograničenom verovatnoćom saznanja, što je netačno jer bi u tom slučaju filosofija uvek prethodila apsolutnom saznanju, bila pre apsolutnog saznanja umesto da mu svojim razvijanjem u celini sledi a samo u pojedinostima prethodi.
Takođe je očevidno da pitanja koja čine prirodu političkog mišljenja nisu irelevantna za krajnju svrhu filosofskog mišljenja, već da su u neku ruku instrumenti ove svrhe. Jer cilj filosofije koja se ovde ispoveda nije pasivno saznanje istine, nego aktivno učestvovanje u istini, njeno racionalno razvijanje do apsolutne (Boga).
No comments:
Post a Comment