Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Političke ideje i komentari LXVIII deo 1959. Godina
§
17) Još o razlozima zbog kojih komunistička doktrina ne može biti praktična filosofija.
Komunistička doktrina ne može biti praktična filosofija i po tome što je ograničena u svom odnosu sa svetskom dominantom. Ona priznaje samo ljudsku projekciju ove dominante (naime projekciju domi-nante u istoriji i sve dotle dok jedna istorija postoji).
Samo prema ovom ograničenju izgrađuje ona svoju politiku. O tome da je istorijski izgled jedne svetske dominante samo način na koji se ona dešava adekvatno nivou samorazvitka prve formule, u komunističkoj doktrini nema reči. Ona je ljudska ne zato što opaža ono što je dobro, nego zato što u mogućnostima opaža isključivo ono što je ljudsko (što po prirodi pripada ljudima.) Čak i ako bi ili ako jeste ponekad efikasna po naše živote, nikad ne bi bila efikasna po našu sudbinu.
§18) Ne znak metaforične, nego znak realne jednakosti je simbol odnosa između pojmova o raznim procesima na raznim nivoima autotipske formule sveta; tako uslovni refleks nije metafora revolucije nego njen autentični mehanizam.
§19) Nietzscheanska revizija svih vrednosti.
Više ideja, nadahnuće da se izvrši ova revizija, nego njen praktični ishod, uvodi Nietzschea u red mojih najčitanijih filosofa.
Verujem da se istorija nalazi licem u lice nekoj džinovskoj revoluciji pojmova, nekom njihovom zemljotresu koji će pojmove prodrmati i istresti iz njih sva ona tajna značenja, koja su izbegla tvrdoglavim naporima čitavih armija mislilaca i naučnika.
Nietzsche je ovu duhovnu revoluciju predosetio i sebe učinio njenim prorokom. To što su mnoga od njegovih proročanstava lažna, ne umanjuje autentičnost njegovog nadahnuća. Nadahnuće je vrednost po sebi, ali ono mora imati pogodno tlo da bi pavši na njega kao varnica na suv trud, užegla vatru istinitog proročanstva. Nietzsche, očevidno, nije bio odgovarajuće tlo za ovo nadahnuće: pesnički, intuitivni, u osnovi antifilosofski temperamenat, kako je mogao odoleti da sjaj jedne vizije ne pretvori u lepu himnu umesto u tačnu filosofiju?
U rušilačkom besu (još jedan dokaz jadne usluge što nam ga lično iskustvo pruža) surovo beše očerupan stvaralački impuls njegove etike. Da, prorok može biti besan. Proroci su besni dok proriču. To je ludačko, osvetničko stanje njihove duše. Ali filosof ne sme da bude besan. Filosof ne može da bude u tom smislu prorok što će svoje istine izbacivati iz sebe kao ludačku, padavičarsku penu.
On nema kome de se sveti, koga da kažnjava, sa kim da, uz naklonost svoje filosofije, raščišćava račune. Filosofija ne može biti ubilačka, osvetnički nož zariven u srce ljudi. Svuda gde Nietzsche ustupa besu, svuda pred njim filosofija mora da se povuče. Kad govori Jezikilj, propovednik mora da umukne.
(Primedba: Ovo je rečeno zato što je moja filosofija pod neprestanom pretnjom da bude izraz nekih mojih ograničenih netrpeljivosti. Naročito je važno da filosofija ne postane način refleksivnog odbacivanja neke političke stvarnosti.)
§20) Uslovni refleks i politika.
Državnici moraju da usavršavaju svoju ličnu nadražljivost i da neprekidno imaju na umu načelo po kome se javni poslovi obavljaju kao što se vrše Pavlovljevi opiti sa uslovnim refleksima pasa.
Praktična politika je anticipirala fiziološke eksperimente:
Vođa je veštačka draž tamo gde su ciljevi naroda prirodne draži za opredeljenje koga bih ja nazvao izbornim uslovnim refleksom.
Narod koji je navikao da po pojavi vođe brzo i neodložno sledi zadovoljenje neke njegove potrebe, nastojaće da njegovu pojavu na političkoj pozornici obezbedi izborom kao ustavnim ili pobunom kao prirodnim sredstvom. (Ponovni dolazak na vlast generala De Gaulle.)
