ODGOVORNOST KAO POTREBA ILI KAO PRINUDA?
Daleko pre nego što je, osim za Isidora (Isidor je još u gimnaziji odlučio da bude treći nastavljač porodične tradicije graditelja), naša profesionalna budućnost bila fiksirana, odnos odgovornosti kao mogući odnos prema svetu, bio je jedna od najčešćih tema naših razgovora.
Pošto za sobom nismo imali nijedno umetničko delo – N. N. i ja nismo ni pretpostavljali da ćemo ga ikad imati – neka izuzetna odgovornost kojom bi umetnik bio opterećen bila je uglavnom izvan užeg kruga našeg interesovanja. Pokušavali smo da dopremo do odgovora (čistih ali i primenljivih u isti mah) na opšta pitanja, na koja se odgovori traže između šesnaeste i osamnaeste godine, nalaze između osamnaeste i dvadesete, a napuštaju između dvadesete i dvadesetdruge.
Svi ih dobro znamo: šta je dobro a šta je zlo? šta je to moral? da li je on moguć? šta je to "odgovornost" i prema čemu se ona određuje? Međutim, sve što smo dobijali behu protivrečni i nepouzdani zaključci. Oni "čisti" padahu čim bi ih stavili na probu neke zamišljene realnosti. Oni "primenljivi", behu, opet isuviše nečisti za naš puritanski ukus. Time se, uzgred, otkrilo da bi svaki moral bio dobar kad ne bi iziskivao da se po njemu živi.
Jedino što je u svim tim odgovorima bilo trajno (i do neposrednog značaja za ovu temu) beše uporna težnja ka postojanim kriterijumima moralnog ponašanja, prema nečemu što će nas, doduše podvrći odgovornosti, ali će za uzvrat našim postupcima i delima obezbediti svrhu.
U stvari, žudeli smo za moralnim standardima, nedvosmislenim Kodeksom Zabrana i Preporuka, i u tome se besumnje ogledala preka potreba za sigurnošću u jednom svetu koji se raspadao (mislim na naš svet). Potreba za sigurnošću, u stvari za svrhom dela, suština je pitanja pred kim je pisac odgovoran – ako ga postavlja sam pisac. Ako ga postavlja društvo onda je to potreba za sigurnošću tog društva.
Mi smo jednostavno hteli da "odgovornost pred sobom" prebacimo na nešto "izvan nas"; tragajući za formulom odgovornosti, želeli smo u stvari da ne budemo odgovorni. A sve što smo, kako rekoh, postizali bili su kao sir šupljikavi poluodgovori. I najvrsniji dokazi, suočeni sa protivdokazima, pokazivahu se u najmanju ruku nedoraslim stvarnosti koja ih je očekivala sa urođenim neprijateljstvom.
(Kasnije će ovo iskustvo raskrčiti put jednom pragmatičnom moralu, sa kojim nećemo biti naročito srećni, ali ćemo živeti.)
Sasvim nejasno, kao preteći kišni oblaci iznad naših zaključaka, lebdelo je saznanje da je odgovornost funkcija i onih uslova nad kojima nemamo nikakve vlasti, te da bi se skrupulozno primenjeno osećanje odgovornosti moglo sastojati samo u totalnoj neaktivnosti. Nadali smo se da ćemo "nevinost" obezbediti – neučestvovanjem. Ali, dabome, "ne učestvovati" još uvek ne znači i "ne biti odgovoran". Često je to značilo spoznati odgovornost upravo zbog neučestvovanja.
Idući korak bio je prirodan silogizam: biti nevin – znači biti mrtav. Život se odbijao kao "naturena, prinudna odgovornost", bilo je to razdoblje zanošenja samoubistvom kao totalnim rešenjem, čemu su, naravno, doprinele ponižavajuće i bezizgledne okolnosti u kojima je živela naša uža sredina. Ali, "biti mrtav", znači li zaista i "biti neodgovoran"? Ne postojati – da, to izvesno znači, ali "prestati postojati" pretpostavlja čin koji se tiče i drugih. (Životopisi mnogih pisaca dokazuju da za njih ova pitanja nisu bila "gimnazijska".
Na teorijskom planu bio je to, svakako, bezizlazan krug, tradicionalna klopka za mlade mozgove. Na planu života imao je tek da rađa krize. Međutim, ma kako nevešto i "ekstremno" bila formulisana, sva su ta "apstraktna pitanja" ostala da i do dana današnjeg dovode u sumnju naše moralno ponašanje. Sabrana, u međusobnom prožimanju, čine ona korektiv koji neodređeno zovemo savešću.
Razlika je samo u tome što odgovore više ne tražimo u nekoj idealnoj projekciji moralnih dogmi. Tražimo ih u realnosti ljudi i nas samih. Usled toga, već visokim moralnim osećanjem smatramo ono koje između dva zla ume da izabere manje. Međutim, kakvi su – da su, nekakvi odgovori na ova fundamentalna pitanja, nužna su pretpostavka svakog iskrenog razmišljanja o odgovornosti pisca u današnjem svetu.)
U međuvremenu, već smo uveliko živeli. Pa i počeli da pišemo.
No comments:
Post a Comment