DA LI JE PISAC ODGOVORAN ONOME U ČIJE SE IME OBRAĆA?...
Od literature se traži da služi moralu, naciji, veri, ideji, doktrini, politici (zamenimo ove pojmove bilo kojim – promeniti se neće ništa), što zapravo znači da pred tim objektima svoje službe bude odgovorna, a ovamo, za pisaćim stolom, u suštinskoj strukturi rukopisa, i politika, i ideje, i moral samo su predmeti literature, materija kojom se ona bavi, puka građa kao što je kamen građa klesaru.
(Čak i političari koji su se odrekli zahteva da umetnost bude propaganda njihovih neposrednih ciljeva, zamišljaju da će ona – zahvaljujući svojoj imanentno humanoj prirodi – propagirati one "opšte i idealne ciljeve" koji im se prikazuju i kao njihovi ciljevi, da će im, dakle, ipak služiti. Otuda opšta omraza prema tzv. apstraktnoj umetnosti.)
Čak i ona sama svoja je sopstvena građa. Kako onda da ono "kome se služi" bude u službi "onoga što služi"? To može da bude samo u onom smislu u kome mrtva priroda služi slikaru kao model, kao i slikar mrtvoj prirodi da je naslika.
Odgovornost jednog pisca-komuniste meri se stepenom u kome izražava svoju ideologiju, uzetu, dabome, u njenom širem vidu (ko osim putem prinude, danas ozbiljno uzima teorije o umetnosti kao partijskoj sluškinji?) uz uključenje ljudskog faktora. Jedan katolički pisac čini to isto, samo u odnosu na svoju veru. Njihova odgovornost zavisi od vrednosti dela koje zastupaju, pa sa "stanovišta odgovornosti" možemo da upoređujemo samo te ideje.
(Time se ne vrši diskriminacija dela stvorenih na ovim načelima. Neka od njih su u samom vrhu ljudske misli. Pitanje je samo da li ih je tamo popeo "faktor službe" ili "lični faktor"?) Njihovi su se umetnički protagonisti dobrovoljno odrekli jednog dela svog suvereniteta da bi ga preneli na njegov viši ali anoniman oblik. Kako govoriti o osobnoj odgovornosti pisca ako se on de facto te osobne odgovornosti odriče? Kad jednu opštu odgovornost prisvaja kao svoju, a svoju podmeće pod opštu?
U ekstremnim oblicima, ovako otuđena odgovornost postaje vojnička, a u najekstremnijim i nehumana. (Osnovno značenje koje sam imao u vidu pri pisanju Ikarovog pada (Stvaranje 11-12 od 1967) bio je upravo svirep efekat ekstremnog prožimanja umetnosti svrhom koja je izvan nje same. Nema sumnje, Ikar Gubelkijan je bio najveći klizač na ledu svog doba, ali samo dotle dok, u ime cilja kojeg je smatrao višim, višim čak i od svoje umetnosti (u osnovi njegovog angažmana stajala je, u stvari, žudnja da osveti smrt roditelja), nije u svoje revije uneo i jednu spoljnu svrhu: sredstvima umetnosti pokušao je da prikaže Uspon,
Pad i ponovni Uspon svog Naroda, ali i da se u tom Usponu angažuje. Doživeo je sraman poraz, koji ga je doveo do izopačenja umetnosti. Pri obnovljenom pokušaju, poraz se ponavlja. Sada je praćen i kaznom! on lomi kičmu, ali i u koritu od gipsa nastavlja da uvežbava svoj Ikarov Let; u mislima, naravno, jer udove više ne može da pokreće. on, Ikar, pobeđen, pobeđena je i umetnost.)
Srećom, postoji i onaj spasonosni, nepredvidljivi, prometejski ljudski faktor. Kad se takav pisac prene iz zagušljive tamnice ekstrema, ako se ne ubije kao očajnik, ili ne bude ubijen kao jeretik, dobija priliku da "misionarski oblik služenja ideji" zameni "kritičkim oblikom" i da se tako približi onom možda jedinom zajedničkom imenitelju koji kroz stoleća veže Aristofana i Solženjicina i Camusa.
... ILI JE ODGOVORAN ONOME KOME SE OBRAĆA?
Kasnije smo N. N. i ja svoje stavove u više navrata modifikovali, neke sasvim napustili, a druge prihvatali. Samo je Isidor, zahvaljujući veri, dugo ostao postojan. Klasične "velike" teme ustupile su mesto modernim i "malim", a uzvišeno neodređene reći, pitijske formule kao što su "svrha", "teza", "ideal", "moralno", "pozvanje", "savest" behu zamenjene skromnijim, no ne manje neodređenim pojmovima"šifre", "jezika", "višeizvesnosti", "modela", "komunikacije", "otuđenja od dela" i "otuđenje dela".
Pitanje više nije glasilo pred kim je pisac odgovoran, nego da li je pisac odgovoran onome u čije ime se obraća ili onome koem se obraća? Težište se prenelo na konsumente.
Prilazak stroja naših reči čitaocu ličio nam je na beznadežan juriš na nevidljivog neprijatelja koji čeka ušančen iza grudobrana sopstvenih uverenja, osećanja ideje i iskustava. Reči na koje smo toliko polagali izgledale su nam sad kao očerupane ptice koje su izgubile orijentaciju, i koje će usled vlastite nemoći umreti na zimi nerazumevanja.
Došli smo do obeshrabrujućeg ubeđenja da je dejstvo umetnosti nemoguće predvideti i da se ono izopačuje i vremenom i prostorom. U ograničenom obimu to je moguće samo u ekskluzivnim populacijama (sekte, ezoterični kružoci, tajna udruženja) tamo gde su reči – šifre sa unapred i strogo utvrđenim značenjima, a neki opšti ciljevi što ga one treba da postignu unapred striktno definisan. (Narkomani i njihova poezija.)
Pa i tamo, kad dođe do raslojavanja i umnožavanja značenja reči. efekti se menjaju iako su kanonske reči – izazivači ostale iste. Sudbine starih tekstova išle su u prilog našim sumnjama.
Zatim, možete li predvideti prediskustvo, ubeđenja, dispozicije, obrazovanje, odgoj vaših čitalaca? Sve ono što ih čini ličnošću? Možete li suvereno savladati višeznačnost sopstvenog jezika, fleksibilitet – ono što se inače smatra njegovom vrlinom, njegovu ubogu ograničenost, zbog koje su poneke slike "rečitije" od mnogih knjiga?
Ako se ovome doda nemogućnost da se izrazi ono što se htelo onako kako se htelo, i nemogućnost da se uistini zna šta se htelo – uviđa se da je delo davno pre nego što je stiglo do onoga kome je namenjeno – bogalj. Ostatak posla obaviće onaj kome ste ga namenili.
No comments:
Post a Comment