Odgovornost VIII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ODGOVORNOST KAO PROCES

Pre nego što pređem na zaključak, sažeo bih istorijat naših shvatanja u jednu skalu, duž koje smo se sva trojica kretala u traganju za suštinom naše odgovornosti:

1. Tačka najviše odgovornosti – pozvanost, misionarstvo. Pisac smatra sebe instrumentom (izabranikom) više sile (ideje, Boga), pa svoje postupke (i knjige dakako) smešta van domašaja običnih ljudskih kriterijuma. Sledeći drevnu prirodu umetnosti, u direktnoj je sprezi sa "bogovima". U istoriji, više nego u umetnosti, ova se najviša odgovornost često preobraća u potpunu neodgovornost.




2. Tačka ograničene odgovornosti – pisac se odriče dela suvereniteta u ime nekog višeg načela, zadržavajući kritički odnos prema onome što ispoveda.

3. Tačka personalne odgovornosti – pisac smatra da realno može da odgovara samo pred sobom, i da su već u toj odgovornosti sadržane druge, u meri koja je moguća.

4. Tačka profesionalne odgovornosti – pisac smatra da je dovoljno ako piše najbolje što može.

5. Nulta tačka odgovornosti – pisac odbija svaku odgovornost.

Pošto sam se tokom godina prošetao duž ove skale, i svaki put sa podjednakim ubeđenjem branio uvek drugo stanovište, izgubio sam pravo da branim ono koje danas zauzimam. Ostaje mi samo da ga ubeležim tamo negde na sredokraći tačke 2 i 3.

Uzimajući to u obzir, izgleda da je svaki odgovorna pitanje pred kim je pisac odgovoran, samo privremeni modus vivendi, radni preduslov, okolnost podložna promenama. Svest o odgovornosti ne javlja se, izgleda, kao fiksirano stanje, već kao permanentan proces u kome se kataliziraju naši pogledi na svet.

Možda je, doista, potreba za nekom odgovornošću konstantna, možda je ona kao težnja i žudnja za smislom, svrhom, celishodnošću, opravdanjem, Bogom – kako nam drago – urođena, izvesno je da se ono prema čemu se ona ispoljava menja.

Sreća je, pri tom, da zahvaljujući ko zna kakvom uravnotežavajućem mehanizmu, opšti efekti umetnosti od tih mena ne trpe naročitu štetu. Meni ovo ne izgleda preterano protivrečno, zar ne? Tim pre što ne jemčim da ću i sutra deliti isto mišljenje.

(Savremenik, br. 4, 1969)