Političke ideje i komentari LXVI deo 1957. godina
§10) O državi.
Država je oblik sažimanja naroda i njegove ideje, mehanizam u kome se ideja naroda preobraća u ideju nacije.
Neka je ovo uslov svake istoričnosti jednog naroda.
Zatim: država je socijalnopravni oblik u kome se puka stvarnost jednog naroda preobražava u njegovu ideju. Država je totalan oblik te ideje: totalan oblik po definiciji je i slobodan, jer u sebi sadrži sve komponente svoje izvršene nužnosti.
Samo kroz državu penje se jedan narod do svoje ideje, ali i DO IDEJE O SEBI. (Drugi uslov njegove istoričnosti.) Zato je prva vrlina političara biti državotvoran, a ne slobodouman.
§11) O narodnim potrebama.
One su mahom difuzne i više se sastoje u opštim nadama nego u određenim zahtevima; stoga je bilo moguće pariskom plebsu, kada je tražio glavu svog neprijatelja, dati glavu Brissota umesto Dumouriezove.
Jedan eksperimentalni pas, prema protokolima uslovnog refleksa ponaša se kao narod: on nesumnjivo ume da razlikuje zvuke po visini, ali mu to ne smeta da na njih odgovara istovetnim refleksima i kad su te visine frapantno različite (te razlike, naravno, ne smeju biti neograničene. Ali ni narodu se nije umesto Dimurijeove mogla dati Maratova glava). Cezarima je stoga bilo moguće da narodu dadu igre i zabave, tamo gde je ovaj tražio hleba i slobode.
§12) Analoška politička istorija.
Objašnjenje jednog političkog događaja terminom ili procesom svojstvenim kakvoj drugoj disciplini života, pomaže da se shvati monotonija onih oblika postojanja, za koje strpljivo hoćemo da budu raznovrsni. Ne vidim da bi jedna formula politike bila manje moguća i manje potrebna od jedne formule materije.
U prvostepenoj konstrukciji sveta van sumnje postoje izvesni obrasci, koji u njegovoj dematerijalizaciji (duhovnim disciplinama) samo bivaju preformisani i komplikovani, zadržavajući nesledni nacrt svojih odnosa. Obrazac se ponavlja i kad postaje složen: ako ga lišimo potankosti i okolnosti koje nastadoše kao danak novim oblicima postojanja, ostaće autotip obrasca, prvi otisak onog energičnog impulsa koji je stvorio svet, i koji priprema Boga.
Ako priznamo ovu unutrašnju, a ne samo morfološku analogiju između sistema činjenica koje obrazuju razne vidove sveta, prihvatićemo ne samo analošku prirodu sveta nego i analošku metodu u njegovoj deskripciji.
Zato politika ima mnogo da primi od hipoteza koje proizilaze iz ove naglašene analoške prirode sveta.
U prvom redu od: determinizma, konstruktivizma (uzetog kao termin za pretpostavku da je svet formula koja se razvija, nacrt koji se izvodi) i jedne racionalne religije, koja u Bogu gleda samo potencijalnu mogućnost objektivnog sveta.
§13) Prolegomena za teoriju praktičnog značaja istoričnosti i neistoričnosti jednog naroda.
Nalazim da je praktičan značaj u politici ovih kategorija enorman. Za jedan duh koji zadovoljenje svoje sopstvene svrhe nalazi u služenju opštoj, razlike u stepenu istoričnosti njegovog naroda i ma koga drugog, biće izvorom njegovog iskrenog opredeljenja: za i protiv biće racionalan odgovor na pro i kontraistoričnost jednog naroda u njegovim istorijskim dilemama. (Moj odnos prema srpstvu.)
Dilema je ova: pod pretpostavkom da je moj narod neistorijski ili čak protivistorijski, pod pretpostavkom da je njemu konfrontiran narod istorijski, dalje, pod pretpostavkom da sam ja spoznao ovakvu dispoziciju, ovakvu istorijsku premapostavljenost naroda što sačinjavaju moderan svet, kakav mora da bude moj aktivni stav?
Hoću li ja sentimentalno i protiv svoje savesti saučestvovati u antiistoričnosti ili neistoričnosti svog naroda, ili ću, rizikujući da me kao izdajnika prikuju na nacionalni kult, napustiti svoj narod da bih se pridružio istoriji? Hoću li izdati svoj narod ili ću izdati duh istorije?
Šta je moralno: biti na strani jedne istine koja gradi, ili jedne laži koja razgrađuje, pa ma ona bila laž mog naroda, kolektivna samoobmana jedne rase koja izumire i koju smrt nadahnjuje tragičnim, agoničnim naporima da se održi ili čak pobedi. (Pobeda jednog antiistorijskog naroda je Pirova pobeda!)
Dilema je i ova: u kakvim dimenzijama, u kojim dešavanjima istorijskim ispoljava se ovaj konflikt istorijskog i neistorijskog, istorijskog i antiistorijskog? Naime, da li svaki događaj sadrži u sebi elemente ovog konflikta?
(To je neka vrsta pravljenja kompromisa sa istorijom. Čovek bi najpre morao da utvrdi da li dilema vredi opredeljenja, da li su dimenzije jednog konflikta istorijske, racionalne ili samo realne, pa da rizikuje napuštanje stvari svog besmislenog naroda.)
Postoji i lakši put. Jesam li ja birao svoj narod? U čemu se sastoji moja obaveza prema njemu? Nacionalizam je neka vrsta obaveze prema jednoj navici. Da li je moj narod moja sudbina? Ako jeste, ja ne samo da moram sa njim, nego ću ja biti sa njim ma šta protiv preduzeo. Ako nije, ne samo da ne moram, nego ću biti protiv njega, ma koliko želeo i delio njegovu pobedu.
U fazi neistoričnosti jednog naroda za opredeljenje građana potpuno je irelevantna njegova prošlost, naime to da li je ili nije ovaj narod ikad bio istorijski! Tradicija racionalno hrani i okrepljuje samo tekuću istoričnost.
Paradoksalno: bivša istoričnost može neracionalno održavati tekuću neracionalnu neistoričnost, nadahnjujući je primerima, podsećajući je na analogije, koje, s obzirom na nove okolnosti nemaju smisla ni opravdanja.
Mogućno je da održanje jednog neistorijskog naroda zavisi od količine istorijskog duha što ga je ovaj skupio u svojim racionalnim fazama: prošlost sudbinska onda kad se događala postaje sada antisudbinska, jer održava jednu nepotrebnu naciju u uverenju da ima budućnosti. Prošlost se tako projektuje na budućnost: tvrdoglavost rase raste. (Možda je to slučaj sa savremenom Engleskom?)
No comments:
Post a Comment