Političke ideje i komentari LXVII deo 1959. Godina
§14) Još o analoškoj političkoj istoriji.
Hipoteza analoške prirode sveta nema za politiku samo dvostruki značaj: uvođenja u državotvorstvo pored socijalne i metafizičku celishodnost i shvatanja državotvorstva kao socijalnog komplikovanja jedne pratipske proste formule; ova hipoteza nudi istoriji politike i novu metodu. Analoški metod koji se predlaže neće služiti samo stvaranju metaforičnih slika kao pomoćnih instrumenata za uviđanje jedne političke istine, nego će biti sama ta istina izražena jezikom drugog, prividno nezavisnog sistema činjenica. (Primena teorije o uslovnim refleksima na revolucije.)
Primer iznet u zagradi pokazaće da se ne radi o deskriptivnoj komparaciji, koja ima za cilj da jednim procesom uzetim kao pomoćni instrument opiše drugi kakav proces (revoluciju na primer) nego o doslovnoj podudarnosti dva istovetna procesa koji se razlikuju samo po tome i stoga što se dešavaju u prividno nezavisnim sistemima činjenica i na raznim nivoima autotipske i kosmokratorske formule sveta. Naime, ono što se događa u revolucijama ne liči na uslovni refleks nego jeste uslovni refleks.
Analogija tako od sredstava deskripcije postaje sredstvo kreacije.
Terminologija, koja će još dugo biti upotrebljavana, mora pozaj-mljivati svoje pojmove iz drugih disciplina u onom obliku u kome ovi tamo važe: i kao pojmovi i kao nominalni izrazi pojmova.
Građenje novog rečnika stvar je spontane budućnosti, ali i tada neće potreba za zadržavanjem opštevažeće terminologije biti izneverena, jer svođenje pojmova o raznim procesima, naime o istim procesima u raznim sistemima činjenica, na pojam o istim procesima, pa na pojam o jednom procesu koji bi odgovarao razvoju svetske formule, nije drugo do postepeno utvrđivanje objektivne suštine sveta.
§15) O politici kao praktičnoj filosofiji.
Pozivanje na metafizičku pored socijalne ili kakve druge celishodnosti, dokazuje da u mojoj predstavi politike ima više od nje same, ima više od jedne politike, koja bi se zadovoljavala ispunjenjem neke trenutne ljudske (društvene) svrhe.
Politika koja nije „božanska“ nije politika nego politikantstvo. Politika sa ograničenim radijusom ne može biti celishodna, jer ne pretpostavlja zavisnost od nekog cilja kome svet kao energična institucija teži.
Ja pitam: kako možemo znati da li je ovaj sistem dobar ili rđav, ako ne znamo da li spontano odgovara jednoj opštoj istorijskoj determinanti. Pošto smo se oslobodili političkog pragmatizma, mi ostajemo obezoružani: ako ovom danu ne dozvolimo da nas vodi, moramo otkriti takav dan od juče ili od sutra.
Gledajući na dane od juče sa ciljem da izradimo dane od sutra, mi uzoravamo naš današnji dan. Bez uviđanja prošlosti i naziranja budućnosti, svaka politika tone u prakticizam i od graditeljice istorije postaje ono što je razara.
§16) Komunizam nije praktična filosofija, nego ekonomska doktrina kojoj je dijalektički materijalizam samo nusinstrument primene na duhove ljudi.
Sudeći po §15 moglo bi se zaključiti da i komunizam ulazi u red onih političkih doktrina, koje filosofski uviđajući neku istorijsku determinantu, ubrzavaju njeno dešavanje, pomažu da se jedna idealna nužnost preobrazi u realnu istoriju.
Ova zabluda proističe iz bitno metafizičkih duhova otaca komunističke doktrine. I odista retko koja društvena doktrina beše, na prvi pogled, toliko metafizička, koliko ova koja za svoj tekući i krajnji cilj izabra uništenje svake metafizike.
Ali to samo na prvi pogled. Stvarno ostaje komunizam samo ograničena ekonomska teorija, čije su noge obuvene u glomazne i neodgovarajuće filosofske pojmove. Njen metafizički (= univerzalni) izgled potekao je iz potrebe za opštijim osvedočenjem od onoga koga joj omogućuju privremene i lokalne potrebe ljudskog društva.
Jednoj ambicioznoj politici krajnje je nedovoljno da kao regulatorsku determinantu prizna neku ograničenu, lokalnu istorijsku nužnost, naročito ako se ova po svojoj prirodi odnosi na jednu naciju ili jedan deo društvenog organizma. Već i samo apostrofiranje nužnosti, opredeljuje jednu politiku filosofski, ako je svakad i ne čini filosofijom.
(Moja politika anticipira ne samo jednu filosofiju, nego i saznanje determinante koju ova uključuje: samu determinantu dakle.)
Bilo koji istorijski primer dokazaće ovu tvrdnju: politika Jeanne d’Arc , ako je za stvarni cilj imala službu jednom kralju, ipak je svoje pristaše morala da nadahne univerzalnijim načelom, nego što je odanost jednoj ličnosti. Ona je morala da od pristaša načini vernike. Nacionalizam je bio samo filosofija jedne personalne politike.
Papistička vlast imala je u hrišćanstvu saznanje one determinante, koja je od verske doktrine načinila političku organizaciju sa crkvenim izgledom.
Fašizam, takođe, beše samo vid u kome se ispoljavaše saznanje jedne determinante. Primeri su brojni i oni ukazuju na to da savremena politika koja hoće da bude delatna mora istovremeno biti i važeća filosofija.
S druge strane sve spomenute politike (hrišćanska ukoliko je ostvarivala izvesno jedinstvo, komunistička ili fašistička) ostadoše samo lokalni, ograničeni ciljevi, odeveni u religiozne, filosofske, etičke ili ekonomske pojmove. Izabrane determinante svuda behu plodovi zabluda, pa je i politika koja je izmišljena da služi njihovoj „nužnosti“ morala da bude pogrešna (istorijski privremena) iako je katkad mogla da bude povoljna po naše živote.
U stvari, kao da se svuda ovde dogodio jedan obrnut proces. Nije determinanta birala svoju politiku, koliko je praktična politika izmišljala svoju istorijsku determinantu. Uviđanje da je vlast radničke klase nužna, sudbinska, nije nadahnulo nikog na stvaranje komunističkog pokreta; naprotiv: radnički pokret stvoren za izvršenje istorijski lokalnih ciljeva (poboljšanje materijalnih i duhovnih prilika života) pronašao je u zamišljenoj nužnosti neograničene vlasti radničke klase, svoju determinantu. Umesto da istorija inspiriše pokret, pokret je inspirisao istoriju. Šta kažem: pokret je deformisao istoriju.
Determinanta koju kao objektivnu smernicu istorije podrazumevaše nacionalsocijalistička partija, beše pretpostavka da se nacije kreću u pravcu supremacije germanske rase. (I ovde je lokalno ludilo pokušalo da od istorije načini ludnicu.)
Komunisti poverovaše da su pronašli determinantu kad su besklasno društvo proglasili istorijskom nužnošću, koju njihova politika samo ubrzava.
(Primedba I: Evo kako sporedna, ljudska politika postaje opšta, božanska; i da je nema, njen bi cilj bio postignut samom prirodom društva i njegove istorijske ambicije.)
(Primedba II: Sudbina beše pozvana u pomoć kad god je volja jednog čoveka bila preslaba da iz sebe gradi istoriju; neminovnost beše posezana kao mač iz korica tirana; ona je pronalažena svuda, pridavana svačemu; kao pozvanost, izabranost, ona donese na svet stotine manijačkih spasilaca čije ideje i sada razaraju istoriju, tamo gde su bile zamišljene da je spasu ili produže. Ko među ponuđenim sudbinama može spoznati pravu, ko među peščanim valovima biser?)
Ali utvrditi da komunisti nisu u pravu kad u postizavanju jednog istorijski ograničenog cilja vide opravdanje za svoju antiistorijsku politiku, nije dovoljno da bi shvatili i antifilosofsku sadržinu filosofskih vidova njihove doktrine. Po sebi filosofija ne može biti ograničena u nekom cilju, čiji pojam nije finalni, i koji bi se generalisanjem mogao produžiti u sve opštije pojmove.
Cilj koga filosofija pridaje svetu mora biti apsolutan. politika mora biti apsolutno sarađivanje sa tim ciljem, bez obzira na sve norme koje bi tu saradnju mogle da ograniče. Moral ne postoji tamo gde postoji nužnost. Nužnost je moral.
Primedba III: A to koliko će nužnost inspirisati jednu politiku na nečovečnost, neće od nje zavisiti – kako tvrde komunisti kad pokušavaju da brane svoje genocide – nego od same politike. Čovečnost i nečovečnost su metode. njih nikakva nužnost ne može odrediti.
(Primedba IV: Iz razloga što je komunistička doktrina samo pri-vidno filosofska, ili filosofska u nekim svojim efemernim značenjima, ima za posledicu krajnju nemoć komunističkih doktrinera da izgrade neku svoju, imanentnu svojoj političkoj filosofiji: logiku, etiku, estetiku, itd. Sve ono što se u tom pravcu čini i postiže su jadni sofizmi, opasni kad se čine u oblasti morala. Njihovo shvatanje dobra i zla je ruganje zdravom razumu i predstavlja moderniziranje primitivnih oblika moralnog rasuđivanja.)
No comments:
Post a Comment