Političke ideje i komentari LXVIII deo 1959. Godina
§17) Još o razlozima zbog kojih komunistička doktrina ne može biti praktična filosofija.
Komunistička doktrina ne može biti praktična filosofija i po tome što je ograničena u svom odnosu sa svetskom dominantom. Ona priznaje samo ljudsku projekciju ove dominante (naime projekciju domi-nante u istoriji i sve dotle dok jedna istorija postoji).
Samo prema ovom ograničenju izgrađuje ona svoju politiku. O tome da je istorijski izgled jedne svetske dominante samo način na koji se ona dešava adekvatno nivou samorazvitka prve formule, u komunističkoj doktrini nema reči. Ona je ljudska ne zato što opaža ono što je dobro, nego zato što u mogućnostima opaža isključivo ono što je ljudsko (što po prirodi pripada ljudima.) Čak i ako bi ili ako jeste ponekad efikasna po naše živote, nikad ne bi bila efikasna po našu sudbinu.
§18) Ne znak metaforične, nego znak realne jednakosti je simbol odnosa između pojmova o raznim procesima na raznim nivoima autotipske formule sveta; tako uslovni refleks nije metafora revolucije nego njen autentični mehanizam.
§19) Nietzscheanska revizija svih vrednosti.
Više ideja, nadahnuće da se izvrši ova revizija, nego njen praktični ishod, uvodi Nietzschea u red mojih najčitanijih filosofa.
Verujem da se istorija nalazi licem u lice nekoj džinovskoj revoluciji pojmova, nekom njihovom zemljotresu koji će pojmove prodrmati i istresti iz njih sva ona tajna značenja, koja su izbegla tvrdoglavim naporima čitavih armija mislilaca i naučnika.
Nietzsche je ovu duhovnu revoluciju predosetio i sebe učinio njenim prorokom. To što su mnoga od njegovih proročanstava lažna, ne umanjuje autentičnost njegovog nadahnuća. Nadahnuće je vrednost po sebi, ali ono mora imati pogodno tlo da bi pavši na njega kao varnica na suv trud, užegla vatru istinitog proročanstva. Nietzsche, očevidno, nije bio odgovarajuće tlo za ovo nadahnuće: pesnički, intuitivni, u osnovi antifilosofski temperamenat, kako je mogao odoleti da sjaj jedne vizije ne pretvori u lepu himnu umesto u tačnu filosofiju?
U rušilačkom besu (još jedan dokaz jadne usluge što nam ga lično iskustvo pruža) surovo beše očerupan stvaralački impuls njegove etike. Da, prorok može biti besan. Proroci su besni dok proriču. To je ludačko, osvetničko stanje njihove duše. Ali filosof ne sme da bude besan. Filosof ne može da bude u tom smislu prorok što će svoje istine izbacivati iz sebe kao ludačku, padavičarsku penu.
On nema kome de se sveti, koga da kažnjava, sa kim da, uz naklonost svoje filosofije, raščišćava račune. Filosofija ne može biti ubilačka, osvetnički nož zariven u srce ljudi. Svuda gde Nietzsche ustupa besu, svuda pred njim filosofija mora da se povuče. Kad govori Jezikilj, propovednik mora da umukne.
(Primedba: Ovo je rečeno zato što je moja filosofija pod neprestanom pretnjom da bude izraz nekih mojih ograničenih netrpeljivosti. Naročito je važno da filosofija ne postane način refleksivnog odbacivanja neke političke stvarnosti.)
§20) Uslovni refleks i politika.
Državnici moraju da usavršavaju svoju ličnu nadražljivost i da neprekidno imaju na umu načelo po kome se javni poslovi obavljaju kao što se vrše Pavlovljevi opiti sa uslovnim refleksima pasa.
Praktična politika je anticipirala fiziološke eksperimente:
Vođa je veštačka draž tamo gde su ciljevi naroda prirodne draži za opredeljenje koga bih ja nazvao izbornim uslovnim refleksom.
Narod koji je navikao da po pojavi vođe brzo i neodložno sledi zadovoljenje neke njegove potrebe, nastojaće da njegovu pojavu na političkoj pozornici obezbedi izborom kao ustavnim ili pobunom kao prirodnim sredstvom. (Ponovni dolazak na vlast generala De Gaulle.)
Поштована госпођо Пекић,
ReplyDeleteтрагао сам за одговором на једно питање, код људи којима је књижевност посао, у нади да ћу доћи до решења. Нажалост остао сам на једној предпоставци и предлогу то је све. Предлог је био да се обратим Вама, па ево ме. Питање гласи - да ли знате ко је Пекићев пријатељ који се помиње у делу "Свирач из златних времена, 1987.". У питању је прича из феноменалног "Новог Јерусалима".
Што се тиче препоруке, гласила је овако - Верујем да је то Михиз, Борислав Михајловић.
Искрено се надам да знате одговор. У колико не, не тражим да се оптерећујете.
Срдачан поздрав
Postavili ste pitanje gospođi Pekić, a ne meni, što me, naravno, nikako ne sprečava da iznesem svoje razmišljanje o toj "dilemi". Pripovetku "Svirač iz zlatnih vremena" sam doživeo, očigledno, na sasvim drugačiji način nego Vi i nisam u njoj ni u jednom času tragao za stvarnim ličnostima, sem piščeve... Tu priču nalazim na mnogim mestima, najpre u "Godinama koje su pojeli skakavci", ne bukvalno, razume se, a likove u njoj doživeo sam kao utvare sa kojima se veliki pisac nosi, a ne kao određenu ličnost. "Moj" svirač iz zlatnih vremena jeste, zapravo, ideja, kao što su to mnogi Pekićevi likovi.
ReplyDeleteNaravno, uvek je interesantno baviti se pretpostavkama i pitanjima koje Vas, poštovani Leverquin, zanimaju... Samo, čak i kada bi zaista lik Pekićevog prijatelja iz pomenute priče bila neka od stvarnih ličnosti iz naše književnosti, budite uvereni, to svakako nije Borislav Mihajlović Mihiz. Obratite pažnju: Pekić govori o svome vršnjaku-pesniku, piše o vremenu neposredno posle rata... A Mihiz i Pekić nisu vršnjaci! U doba o kojem Pekić govori, on i Mihiz se lično ne poznaju, oni nisu odrastali zajedno, oni ne dele uspomene "iz zlatnih vremena". Koliko je meni poznato, njih dvojica se poznaju tek negde od šezdesetih. U doba Pekićevog izbacijavanja iz gimnazije i svega što je zatim usledilo, B.M.Mihiz je već student i gotovo tridesetogodišnjak. Dakle, ubeđen sam da, čak i da je Pekić taj lik gradio na osnovu života neke konkretne ličnosti, u šta sumnjam u onoj meri u kojoj smatram da je to irelevatno, ubeđen sam da to nije B.M. MIhiz.
Srdačan pozdrav!
DUŠKO
Poštovani Leverquin,
ReplyDeleteMislim da Vam je Anonymous jako dobro odgovori. Pre svega Pekić NIKADA ni u jednom svom delu nije oblikovao ličnosti u svojim delima prema jednoj osobi. To je uvek bio amalgam raznih ljudi koje je sretao, bilo da su u pitanju prijatelji, rođaci, i slučajni susreti sa raznim osobama. Kao što je dobro primetio Anonymous piše da je to njegov školski drug, prema tome ne može biti Mihiz. Međutim šta bi za Vas značilo da recimo i znate ime tog školskog druga? Vi ga pretpostavljam ne bi ni poznavali.
Srdačan pozdrav.
Dragi Anonymous,
ReplyDeleteApsolutno se slažem sa Vama i u pogledu ličnosti ove priče, a i uopšte. Vreme prolazi, ko bi sada mogao da nadene autentično ime svim ličnosti iz porodice Njegovan u Zlatnom runu, i šta bi to značilo za generacije mladih ljudi koji delo čitaju danas ili će ga čitati sledećih godina i decenija.
Srdačan pozdrav.
Drago mi je, uvažena gospođo Pekić, da nam se mišljenja poklapaju... Veliki sam poštovalac dela gospodina Borislava Pekića i verujem da je on jedan od retkih pisaca čije će knjige uspeti da prežive i ovu internetsku civilizaciju.
ReplyDeletePosle dve decenije od njegovog fizičkog nestanka, on je, čini mi se, aktuelniji i inspirativniji nego za života.Ne znam ni za jednog drugom srpskog pisca kome se to desilo.
Srdačan pozdrav!
DUŠKO
Dragi Duško,
ReplyDeleteMilo mi je da tako mislite. Ja sam svakako tog mišljenja. Iako sam svako Pekićevo delo čitala i po nekoliko puta, uvek ga ponovo otkrivam, zavisno od raspoloženja i stanja u kome se tog momenta nalazim. Tek će se videti šta je taj mudri i lucidni čovek sve rekao, napisao i komentarisao. Srećom sada postepeno izlaze u Službenom glasniku svi njegovi dnevnici, intervjui, korespondencije i govori. Biće to jedna pozamašna količina, za svakoga po nešto.
Srdačan pozdrav.