Političke ideje i komentari LXXII deo 1959. godina
§1) Kitajski crni humor i kitajsko–komunistički silogizmi.
Ako čovek zasniva porodicu da bi mu u zajednici bilo toplije, onda je u petočlanoj toplije nego u dvočlanoj, a u porodici od deset toplije nego u onoj od pet. Tako vredni i oduševljeni učenici Marxa u Kini dolaze do politički efikasnog zaključka da je najtoplije u narodnim komunama (rano-hrišćansko-spartansko-komunističkim kolektivima), jer tamo svi ljudi žive u vrelim i žestokim hrpama. Kao i bezbrojne gomile đubreta. Čitajući Hsijang Čenga, smejem se, ali mi se od tog i takvog smeha koče vilice kao da sam otrovan nekim zmijskim otrovom.
Mala anegdota kitajskog crnog humora! Pokušavam da predstavim sebi ushićenost učesnika kineske „žestoke“ borbe sa kojom slušaju sinčiće koji se po povratku sa biblijskih jasala deru: „Socijalizam je dobar“ – dok posle dvadesetčetvoročasovnog rada u nezadrživim talasima istočnog vetra, sve do buđenja razgovaraju o: velikom skoku unapred! Verujem da bi za njih samoubistvo bio jedini razuman skok unapred. Da li je moguće da ljudski duh može pasti tako nisko da, pošto je izgubio dostojanstvo, izgubi i smisao za humor? Jer ovo nije zgodna šala. Ne može se šalom nazvati ono što se tera sa petsto miliona ljudi!
Još jedna anegdota crnog kineskog humora: ako kineski radnik samo tri puta mesečno radi po 24 časa (posle čega se 24 časa neprekidno odmara na vojnim vežbama, mitinzima, čitalačkim časovima, u lovu na vrapce, pacove, komarce, u pisanju pesama; samo u provinciji Sečuan za par meseci četiri miliona pesnika amatera napisalo je oko 78.000.000 pesama!) šest puta po 18 sati, a svih ostalih dana samo po 16 sati, onda njegov radni mesec iznosi tačno 439 sati mesečno.
Dakle, više nego dvostruko od radnog meseca jednog jugoslovenskog radnika. Za to dobija ono malo da ždere, tvrdu postelju (nepogodnu za kontrarevolucionarne snove) nekoliko uniformisanih dronjaka za odevanje i velikodušnu mogućnost da bude sahranjen o trošku komune.
Ja se ne rugam idealima jednog naroda, za koji je ovaj spreman da se liši svoje srećne sadašnjosti. (Kineska sadašnjost ni ovako ni onako ne bi osobito bila srećna.) Ali ja nisam siguran, ja neću da verujem, da se ideali jednog tako mudrog naroda poklapaju sa ciljevima jedne antiistorijske i nečovečne politike.
Ono što Kinezi rade je fizičko i duhovno iscrpljivanje, koje nema presedana ni u robovsko-autokratskom Egiptu! Ujedinjeno sa katoličko-inkvizitorskom logikom spaljivanja radi najvišeg dobra žrtve i paranoidnim humorom sa kojim šaka perverznih podlaca petsto miliona ljudi gura u diluvijalno stanje, ono predstavlja najnižu tačku poniženja i patnje do koje je jedan režim uspeo da spusti čoveka.
Da su stari Egipćani, umesto ograničenog, posedovali jedan šesto-milionski rezervoar robova, nesumnjivo bi se u totalnoj eksploataciji mogli takmičiti sa kineskim komunistima; ali njihov svet beše malen: zabranjeno je bilo uništavati robove isto onako kao što je danas zabranjeno uništavati državne novčanice.
Mi danas prisustvujemo grotesknom izopačenju duha celog jednog naroda; nisu samo tela u opasnosti; u opasnosti je duh jedne rase. (mMožda je to žalac kineskog antiistorizma okrenut prema sebi i svom narodu; škorpion koji ubija sam sebe; možda istorija ima više smisla za humor nego što joj ga mi pridajemo?)
§2) Povodom postskriptuma Đerđa Lukácsa.
Ovaj kratak spis u obliku političke ispovesti, lapidarno, pošteno i bez moralne izveštačenosti opisuje duševni položaj onih marksista koji su bili u stanju da jednu socijalnu predstavu sveta kao idealnu, razluče od socijalne reforme sveta kao uvođenja jednog ideala u istoriju.
On, takođe, bez izlišne dramatizacije, nagoveštava sve dileme savesti i čovečnosti, kroz koje su ovi morali da prođu od fanatizma do racionaliziranja svog moralnog stava u istorijskoj nužnosti, ponekad, neretko od fanatizma do političkog agnosticizma, ili čak renegatstva, a najčešće od fanatizma do konformizma. Lukács, očevidno, pripada onoj prvoj grupi: on svoj moralni stav hoće da podvrgne istorijskoj nužnosti, da bi izvinio svoje dugogodiš-nje saučestvovanje u građenju i održanju jednog realnog modela društva koji je poricao i samu prirodu ideala, po čijem je zamišljenom liku stvoren.
Ali sama potreba za izvinjenjem, opravdanjem, potreba da se jednom ličnom moralu prida izgled istorijske nužnosti, svedoči o osećanju i uviđanju da postupci koje je ovakav moral inspirisao nisu u saglasnosti ni sa idealnim modelom društva, ni sa osnovama čovečnosti. Postskriptum je jedno izuzetno snažno priznanje apsurda, u koga zapada inteligencija kad želi da od lične zablude sagradi svet.
I kad Lukács uverava da se nije mnogo brinuo za zakonitost Velikih procesa, ja hoću da verujem kako on to nije činio iz konformizma i straha, nego zato što je uviđao njihovu istorijsku nužnost. (Uostalom, ima izgleda da je ova istorijska nužnost pre posledica rđavih istorijskih analogija, nego neke determinante imanentne istoriji.) Ali ja se pitam: kako je moguće da jedna laž bude do izvesne mere istorijska nužnost, pa da to najednom prestane; ne zato što bi se izmenila istorijska vrednost same laži, nego zato što je ovaj ili onaj posmatrački um, više ne priznaje kao nužnost. Nužnost se prema tome nije sadržala u jednoj istoriji koja se posmatra i sa kojom želi da se saučestvuje, nego u umu koji je posmatra.
Ovakva Lukácsevska nužnost je samo izgovor koga pronalazi um, da bi opravdao svoje zablude. Ni ovoga puta nije moralo da se radi o održanju života. Pre se radilo o održanju zablude. O istorijskom sankcionisanju jedne unutrašnje pogreške, koja pošto se nikad ne može iskupiti, može da se obogotvori.
Zar ovakav „dijalekticizam“ (ne dijalektika) ne liči na božanske izgovore što su ih nekad sveštenici nalazili za svoje ljudske pogreške? Zar to ne liči na prizivanje u pomoć boga da bi ovaj sudbinski odredio ono što je bilo anticipirano jednim obmanutim umom? Ovde prestaje politika i počinje magija. Istorija mora da sankcioniše moje ljudske pogreške, ona mora da opravda moje pogrešne predstave, ona, najzad, mora da bude uvek pri ruci da bi izvinila moju nečovečnost.
Da to nije uloga koju mnogi marksisti sa očuvanom savešću zadaju istoriji, ne bi se dogodilo da ona, pošto je najednom postala preteška za istoriju, postane preteška i za marksistu. Ne bi se dogodilo da Lukács jedan niz zločina proglašava istorijskom nužnošću, a drugi isti takav niz zločina staljinovim metodama. (Ne može jedan politički metod, jedan lični metod vođenja politike biti sad istorijski nužan, sad istorijski izlišan, prema tome u kakvom se stanju nalazi Lukácseva savest, ni prema tome koliko života može ona na svojim leđima da ponese u smrt!) I evo gde on po prvi put uvodi u igru pojam nevinosti. Sve dok je savest dopuštala da se izgovara istorijom, nevinost osuđenika u Velikim procesima nije bila od značaja; ali savest popušta pod nesrazmernim teretom istorije i istorija mora kad-tad da popusti pod teretom što ga je savest na nju natovarila.
Svakome ostaje da ponese od sada svoj deo odgovornosti. Lukács uviđa da Procesi nisu nužnost istorije nego nužnost jedne političke metode. (Zločin ne može biti istorijska nužnost. on može da bude nužnost jedne izabrane metode. ali još uvek stoji odgovor-nost onih koji su izabrali takvu metodu, koja neminovno mora da se služi zločinima da bi postigla idealne ciljeve.)
Pošto je opravdao svoje prećutno, a možda ne samo prećutno saglašavanje sa zločinima staljinističke ere, onda kada je u njima gledao nužnost, Lukácsu je ostalo da objasni svoje prećutno saglašavanje, svoje ćutanje, onda kada je prestao da ih opravdava sudbinskim tokom istorije. Pri tome, on se poslužio veštom, ali providnom simbiozom makijavelizma i dijalektike: socijalistički cilj, doveden u pitanje Hitlerovim pretnjama, opravdavao je sva sredstva upotrebljena za njegovo očuvanje (makijavelizam) + staljinizam, kakav je da je, predstavlja jedini realan oblik u kome postoji socijalizam; odreći ga se, napasti ga u ime umirenja nevažne pojedinačne savesti, značilo bi pružiti moralnu potporu njegovim istrebljivačima, a pošto je za Lukácsa socijalizam ravan idealnom, a fašizam ravan varvarskom poretku, značilo bi to biti nemoralan u htenju da se bude moralan. (Dijalektika.)
Tako se sve svršava na obostrano zadovoljstvo; zadovoljna je i Lukácseva savest, jer je našla moralnu formulu za svoju nemoralnost, zadovoljan je i njegov ideal, jer ni u čemu nije morao biti oštećen, ni u čemu doveden u sumnju.
(Obrazac po kome inteligentni marksisti rešavaju očiglednu protivrečnost između idealnog modela društva i realnog njegovog stanja primitivan je u svojoj istorijskoj izlišnosti; on se sastoji u tome da se ovom ili onom stanju socijalističke realnosti odrekne ili bilo koja veza sa idealnim uzorima ili im se prida karakter nužne privremenosti. Obrazac je: pogreške realnog primerka ne potvrđuju pogreške idealnog uzora; sve zavisi od načina reprodukcije ideala u stvarnost.)
Druga formula: „Pravedna ili nepravedna to je moja partija!“ koju Lukács proglašava formulom „svakog ubeđenog komuniste“ predstavlja idiotsko obrtanje istine na glavu. Ne postaje partija pravedna zato što je moja, nego se pretpostavlja da sam je izabrao zato što je pravedna, da je postala moja zato što je bila pravedna.
Ako ona to prestane da bude, prestaje eo ipso da bude moja, jer ja sam joj pristupio pod pretpostavkom da je pravedna. Otpadanje ovog uslova čini od mog pristajanja uz nju jedan nemoralan akt. Ovo se naravno ne mora svakada ticati ciljeva jedne partije, ali je bezmalo uvek prirodno da cilj biva postepeno modeliran prema sredstvima koja se za njegovo ostvarenje upotrebljavaju.
No comments:
Post a Comment