Jedna mladost II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

JEDNA MLADOST NA BALKANU, POLUOSTRVU ČUDA
(Jedna mladost II deo)

Aleksandar je pohađao, kao i ja uostalom, Treću mušku gimnaziju u Njegoševoj ulici. Zbog oskudice u školskom prostoru, uzrokovane rekvizicijama za potrebe Nove Evrope, koja se u međuvremenu poput šagrinske kože u rukama nezasitog posednika, i sama svakim danom sve više skupljala, bombardovanjem i štednjom goriva, nastava se te godine ili nije održavala ili zbivala u kratkim smenama.

Vrlo često smo imali zadovoljstvo da se ono što su školski Programi smatrali obrazovanjem, a mi zatupljivanjem epskih razmera, obavljala nad nama u zavereničkom polumraku, na treperavoj mokraćno-žućkastoj struji napona voštane sveće.

Zagrobna svetlost nemih filmova pratila je timsko izbegavanje da postanemo priručnici suvišnih fakira sve do blizu policijskog časa.

Onda nam je dopušteno, uz uzdah olakšanja, kome profesori nisu davali beznačajan doprinos, da se kako umemo dokopamo kuća, a zatim, s još vrućim zalogajem u ustima i punom bešikom skembamo pod zemlju na jednu drugu živu i praktičnu nastavu, iz čije je eksplozivne i krvave perspektive ona prva izgledala u najmanju ruku – sumanuta.

Jedna mladost I deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

JEDNA MLADOST NA BALKANU, POLUOSTRVU ČUDA
(Jedna mladost I deo)

Prelistavam Dnevnike da bih ustanovio kad sam i pod kakvim okolnostima dobio ideju za "Crnoberzijance". Prva beleška koja na inspiraciju ukazuje odnosi se na roman Ernst Tollera "Eine Jugend in Deutschland" ("Jedna mladost u Nemačkoj"). Prolazi zatim bezmalo dvadeset godina kad se 1967, ideja penetrira u rukopis "Graditelja".

Odlomci ove nedovršene hronike o poslednjem Njegovanu, graditeljskom geniju Isidoru Njegovanu, štampani po listovima i časopisima, međutim, ne otkrivaju ni senku književne tehnike s kojom danas "Crnoberzijance" ispisujem. Neštampani odlomci me obaveštavaju da je ona bila prisutna, pre nego što sam od nje odustao i namenio je posebnoj knjizi u okviru ciklusa o Njegovan-Turjaškima.

Razlozi su višestruki ali je, verujem, odlučujući bio nemogućnost da se trećim licem, u kome su pisani "Graditelji", izrazi radikalno subjektivan odnos prema stvarnosti koji je trebalo da nadahnjuje "Crnoberzijance". 

O "Jednoj mladosti na Balkanu" može legitimno izveštavati jedino ona sama. Prvo lice je prirodna forma njenog izražavanja i doživljavanja. "Graditelji" su tako ostali da, kad tome dođe vreme, dokrajče glavnu razvojnu liniju i genosa i Sage o njemu, a pripovedač "Crnoberzijanaca" Aleksandar, poslednji veliki trgovac Firme "Simon & Sin A. D.", otišao je među "Portrete i Autoportrete", da pravi društvo rentijeru Arseniju, đeneralu Đorđiju, ministru Teodoru i ostalim zatočnicima nekadašnje cincarske čaršije, i da pojmu trgovine do neslućenih razmera raširi značaj. 

Živa stolica

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ŽIVA STOLICA HENRY MOOREA
(Skica za novelu “Metastaza ”).

Izložba crteža H. M. Tate Galery, leto 1978. Ratni crteži 1940-1942. Skloništa – stanice podzemne železnice u vreme vazdušne bitke za Britaniju. Perspektiva podzemne Liverpool Street Extension. Olovka, kreda, voštani krejon, vodena boja. 

(Kao i većina iz tog perioda, i u istoj tehnici.) Anticipacija smrti. To nisu živi ljudi koji očekuju prestanak stanja uzbune da bi ponovo izašli na površinu, to su mrtvaci zauvek u zemlju ukopani. Bele linije krede, umesto da sočaravaju pokrivače na ležećim beguncima, obeležavaju gracilne siluete njihovih skeletona. Izvesni crteži podsećaju na fotografije iskopavanja masovne grobnice u Katini… 

Sledeća figura iz 1948. kreda, pero, vodena boja. Figura je do zaprepašćujuće mere srasla sa stolicom. Gradivo čoveka i stolice se stopilo. Oblici se izmešali. Ručni nasloni stolice usisali su ruke, a sedište upilo telo. Meso i drvo dobilo je istu sablasnu boju nekog prastanja, u kome živo i mrtvo još nije razlučeno u definitivne oblike. Nemoguće je odrediti gde prestaje čovek a počinje materija…


(Dnevnik, 1978)

Zamislite da ste prvi put u životu seli u fotelju. Udobno vam je. Verujete da uživanje nikad neće prestati, da će vam prijatno biti ma koliko dugo u njoj sedeli.

Cenzor

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

CENZOR
(Skica za novelu)

Posle 1933. i Hitlerovog preuzimanja kancelarstva Reicha, započeto je s procesom „Gleichschaltunga“, metodičnog, rigoroznog saobražavanja i prilagođavanja nemačkog života nacional-socijalističkom modelu. (Izraz "Gleichschaltung" znači, zapravo, "izravnavanje, ujednačavanje, jednoobrazovanje".


Cilj je bio, na industrijskoj traci ideološke i propagandne mašinerije Stranke, čije je gorivo bila skladna mešavina fanatizacije i policijskog terora, vere i straha, a po logičnoj šemi, po kojoj su A i B jednaki među sobom, ako su oba jednaka sa D, proizvesti novu felu građana, nepoznatu haotičnom i nestabilnom iskustvu demokratije, fele, čija bi krunska vrsnost – ono što je u klasičnih Grka slavna arete – bila dobromisleća jednoobraznost ili jednoobrazna dobromislenost, kako u pogledima na svet, tako i u ponašanju u tom svetu.)

Na svim područjima javnog delovanja zavedena je stroga cenzura i ustanovljen razgranat aparat državne i partijske kontrole, koji se starao da se ovaj proces formiranja "idealnog građanina", kome su još od biblijskih proroka i Platona mislitelji posvećivali pretežan deo vremena, u nastojanju da logičkim idejama na temu bar malo uravnoteže uticaj života, što je od nas, s prilično razloga, činilo rđave građane; koji se, dakle, brinuo da se "Gleichschaltung" što manje remeti i obstruira rđavomislećim, neprijateljskim, razornim idejama preživelog građanskog društva. 

Budući nadčovek, zaštićen od opterećenja slobodne volje i zbunjujuće, ponižavajuće uloge Buridanovog magarca pred izborom, imao je najpre da ojača u hranljivom hilusu ideološke čistote i isključivosti, kao u placenti potpuno da se oformi, pa tek onda izloži iskušenjima, kritike. 

Graditelji XV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (XV deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

Od optužbe da sam ga mrzeo neću se braniti. Neka ovaj rukopis bude moja odbrana, kojoj ću ovde dodati ubeđenje da mane velikana ne umanjuju njihovu slavu nego je samo čine ljudskom.

Uostalom, nije li Francis Bacon, Lord Kancelar Engleske koji je u Novum Organum Scientiarum tako uzvišeno alarmirao ljude da se oslobode lažnih predrasuda, lično oterao u smrt svog dobrotvora i protektora Essexa, što bi mu se oprostilo samo da je i zahvalnost smatrao takvom predrasudom, za šta u njegovim rukopisima nema nikakvog dokaza?

Nije li Goethe, nalazeći reči opraštanja i opravdanja za svoju Margueritu u Faustu, kao ministar potpisao smrtnu presudu jednoj vajmarskoj čedomorki?

Graditelji XIV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (XIV deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

I na kraju moglo bi da mi se uputi jedno neugodno pitanje, štaviše, bilo bi neprirodno da me mimoiđe, pa je probitačnije da ga ja sam najavim i da se, ako mogu, na licu mesta sa njim obračunam, nego da mi ga postavi neko drugi u obliku koji mi zacelo neće biti po volji.

Radi se, naime, o samoj suštini literarne metode primenjene u ovom, u neku ruku, biografskom poduhvatu, radi se o uzurpatorskoj smelosti pisca – kao što opažate namerno izbegavam da se proglasim biografom – da, ne poštujući zakon verovatnosti, podjednako, uza sva ograničenja, bude prisutan i u svetu realija i u svetu imaginarija, da samo na osnovu doduše mnogobrojnih, mnogostrukih i mnogosadržajnijih, no ipak nedovoljnih, nepotpunih i nesigurno dešifrovanih znakova i nagoveštaja, rekonstruiše ceo jedan život,

kao što se samo na osnovu temelja, ruševina i jedva po kojeg dokumenta rekonstruiše neka drevna građevina, da van domena činjenica, iako vođen njihovim živim impulsima, prodre u tajnu Isidorove duševnosti i duhovnosti, po definiciji izvan mogućnosti ma čijeg saznanja, u njegovu podsvest čak, u ono čega ni sam nije bio svestan, da opaža, oseća, umuje, sanja, trpi umesto njega, da u ime njegovo pati, nada se i vojuje sa strahom i sumnjom,

a iznad svega sa sopstvenom bespomoćnošću, kao praotac Jakov sa anđelom noći na mestu zvanom Fanuil, jednom rečju, dakle, da izvrši đavolsku zamenu života u kojoj će biti nemoguće odvojiti stvarnost od uobrazilje, ili ako hoćete, Isidorovu od moje stvarnosti.

Graditelji XIII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (XIII deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

Najzad dužan sam da objasnim zašto sam uzeo jedan muzički oblik (sonatni ciklus primenjen u simfoniji) kao konstruktivnu osnovu, pa čak i unutrašnju strukturu Graditelja, a sledstveno tome i sonatni oblik za Prvu knjigu ili I stav rukopisa i odgovarajuće forme za ostale knjige ili stavove.

To nije bila slučajna ćud, potreba da se "opseni prostota" tako draga nosiocima Gautierovih crvenih prsluka, ni želja da se višesmernim usložnjavanjem sklopa, stvaranjem infrastrukture i za pisca obezbedi nešto od zadovoljstva koje mu je izmicalo dok je pisao ove zamarajuće redove, nije to bila njegova mala zavera, tajna, igra u obliku rebusa, kojoj ne bi morao da bude dosledan, jer ne izvire iz stvarne prirode građe, već iz njegovog kapricioznog duha.

Pokušao sam, naime, da iznađem neku srodnost između veštine slaganja reči u misao i veštine slaganja opeke u građevinu, jer je ova poslednja u užem smislu bila tema moje knjige.

Nisam je našao, sem u onom nekorisnom opštem vidu koji postaje nesnosno ubog kad arhitekta daje pismeno obrazloženje za svoj projekat ili kad pisac opisuje arhitekturu spolja, kao što bi opisao kakav pejzaž.

Graditelji XII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (XII deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

Sad je najpogodnije vreme da se i o tom prijateljstvu progovori staloženo, u pola glasa i u pola srca, i da se ono jednom za svagda oslobodi proizvoljnog utiska da je bilo neravnopravno - utiska čije snažno prisustvo pripisujem mojoj literarnoj neumerenosti – da sam ja u njemu imao podređenu ulogu davaoca bez naknade, u najboljem slučaju sa mlakim obzirom na drugoj strani, u jednu reč,

da je to naše vajno drugarstvo ličilo na jednostrano i neodmereno prijateljstvo skromnog dr fil. Serenusa Cajtbloma prema velikom muzičaru Adrijenu Leverkinu, mada je, priznaću bez oklevanja, i ponečemu, i ponekim sporednim manifestacijama na njega moglo da miriše: kad se radilo o neograničenom poštovanju što sam ga gajio prema njegovom talentu, ili ako se ima u vidu neumorna pažnja koju sam poklanjao svemu što se ticalo njegovog života.

Baš ta sličnost u sporednim crtama može da zavara, jer pažnja koju je blagorodni Cajtblom ukazivao Adrijenu beše lišena svakog interesa, (a za mene se već i ono "blagorodan" nikako ne bi uspelo da zalepi), pa je i u toj hrišćanskoj požrtvovanosti ispoljavala subordiniran položaj kajzersašernskog pedagoga prema njegovom darovitom drugaru, položaj sa kojim, već po ustrojstvu stvari, običan duh mora da se pomiri u sprezi sa jačim od sebe, u neprirodnom savezu sa genijem.

Graditelji XI deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (XI deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

Ali ljudi u ovoj apokaliptičnoj viziji nema, nema ovih živih, lepih i ružnih, starih i mladih, dobrih i zlih stvorova što se spleću i raspleću oko Isidorovih građevina kao pčele oko košnica, pronoseći na licima beleg buduće smrti; fatamorgana rata za Isidora je potpuna i definitivna smrt oblika, u kojoj ljudi nestaju samo posredno, samo kroz svoja dela.

I kada god bi o tome razmišljao, sam mi je priznao da ga ovakve sumorne misli spopadaju po pravilu pošto bi prisustvovao dovršenju neke svoje građevine

(biće celishodno da već na ovom mestu otvoreno upozorimo da ih on, za razliku od zadivljene okoline, ni najmanje nije cenio, i da ih je smatrao pukim vežbama u očekivanju prave inspiracije, kao što će to svakako biti spomenik Revoluciji)

 uvek bi se preko tog zaglušnog filma sveopšteg uništenja prevlačio jedan realan prizor iz detinjstva – Saveznici na Uskrs 1944. godine bombarduju Beograd – u kome takođe nisu učestvovali ljudi, već su u kršu i prašini iščezavali temelji Doma, gigantske građevine njegovog oca Jakova Njegovana.

Mada se ruga uzansama dobrog izlaganja, ovo iskoračenje ispred događaja bilo je neophodno da se razume zaprepašćenost koju su u meni izazvali motivi Isidorovog samoubistva, onako kako su saopšteni u njegovom opširnom pismu, da se o istom trošku objasni preokret u mom raspoloženju prema sudbini Graditelja.

Graditelji X deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (X deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

Iskreno govoreći na muci sam sa čime da uporedim svoje preneraženje.

Ako sam njegovom naprasnom smrću bio konsterniran, ovim besmislenim razlogom bejah ošamućen, jer na kraju krajeva smrt uvek odgovara svačijem životu, ona mu je kruna po kojoj smo svi kraljevi, a samo razlozi mogu biti ono što taj prirodan spoj može da naruši ili dovede u sumnju.

Bez obzira na svečan rečnik i prilično ubedljiv ton (u kome je ipak nešto škripalo, kao da je niz dobro podmazane zupčanike rečenica lutalo razmetljivo zrnce prljavštine) ovako sročeno pismo manje je ležalo Isidoru nego što bi zemlji ležao pljosnat oblik, ili pojmu božanskog uvredljiva bespomoćnost. Bilo je nešto neopisivo neiskreno, veštačko u njemu, uprkos, ne sporim, dostojanstvene, gotovo uobražene ozbiljnosti od koje je sastavljeno, nešto usudio bih se reći, a sen Isidorova neka mi za ovu smelost oprosti, nešto podlo.

Da, podlo, to je bio onaj gorak pridev koji mi se poput kaplje otrova gojio na vrhu jezika, dok sam ga čitao i pročitavao nebrojeno puta, sve zavođen mišlju da ću ispod neke reči, kao pod nadgrobnom pločom pronaći kakav potajni znak.

Na žalost, iako duh pisma nije bio njegov, a stil i terminologija pogotovu, rukopis je bio njegov, i tu nije moglo biti nikakvog utešnog dvoumljenja. Lično sam obavio potrebna upoređivanja, a da bih bio savršeno siguran, zamolio sam za ekspertizu priznatog grafologa G. K.-a, inače zakletog sudskog veštaka.

Koliko me sećanje služi (najzad, tu su i moji dnevnici da ga potkrepe i osveže) u razgovorima što smo ih u poslednje vreme vodili na najrazličitije teme, rat u jugoistočnoj Aziji nikada nije bio ni dotican.

Graditelji IX deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (IX deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

Pogađate li, a morali biste, da sam i ovog puta pravio račun bez krčmara? Savladao me je treći događaj u ovoj konsekutivnoj seriji iznenađenja, neverovatniji od samoubistva, neobjašnjiviji čak i od njegove odluke da projektuje spomenik revoluciji,

događaj toliko apsurdan da se jedva usuđujem da ga iznesem, mada je nezaobilazan, pa se neću srditi, a na to i prava nemam, ako mi se odmah ne poveruje na reč, nego se novine potraže kao dokaz, jer će se na taj način ratifikovati i moje sopstveno odbijanje da poverujem vestima koje je 24. oktobra 1968. godine, na dan Isidorove sahrane, objavila Politika, a sutradan naširoko preživala cela jugoslovenska štampa.

Da bih izbegao nesporazum, umesto da ih prepričavam, biće najkorisnije da ih navedem doslovno:

Graditelji VIII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (VIII deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

Moja prva dužnost, zacelo ne i najteža, bila je da o njegovoj smrti izvestim one koji su ga voleli, voleli najčešće uprkos toga što im za tu naklonost nije pružao nikakav primamljiv povod, a ponajmanje ohrabrenje. Te osobe, sve s reda, bile su žene.

Bez preterivanja se može reći da je u jednom uslovnom smislu Isidorova mladost protekla à l'ombre des jeunes filles en fleurs, da je poput zabrana bio ograđen, opkolčan ženama, zasićen njihovim nežnim likovima, moćnim emocijama, zagušljivim mirisima, a bogme i uticajima, mada će, znam, ovaj zaključak izgledati proizvoljna kada se za koji trenutak bude saznalo gde su sada,

I koliko daleko od njega bila vrela tih senki što su ga bojile jarkim, uzbudljivim, neuravnoteženim ženskim senzibilitetom, nema sumnje još i sa ove fizičke udaljenosti.

Telefonirao sam najpre Hristini, udatoj d'Amber-Cartier, u Bazel, a zatim napisao dva pisma, prvo staroj Adi u samostan "Sestara Isusovog Srca" kraj Kranja, a drugo Olgi (o njoj ovde nema smisla govoriti, jer će za to dovoljno prilike biti kasnije) koja je radila u Ženevilieru – Departement Somer, kao tehnički crtač firme "Ets Georges & Cie".

Graditelji VII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (VII deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

A sada, evo me opet tamo gde sam stao dopuštajući sebi prividno udaljavanje od teme, čiji smisao čeka da se u nekoj naknadnoj prilici otkrije, evo me opet nad Isidorovom posthumnom pošiljkom.

U onom metežu, u kome se ni glas o samoubistvu još nije bio slegao u prepadnutoj svesti (povrh svega morao sam da se postaram i za njegovu sahranu), jedva sam bio kadar da letimično pogledam tek uručeni paketić, pa i tada samo u potrazi za porukom, nekim nagoveštajem, ma kakvim objašnjenjem. Nije ga bilo.

Meni neposredno upućena je samo ona Isidorovom rukom ispisana oznaka "Piladu", jedina živa reč u mrtvoj mreži otkucanih slova.

Sadržaj pošiljke, međutim, sastojao se od pozamašnog svežnja Jakovljevih pisama iz inostranstva (uglavnom iz Londona i Buenos Airesa), i dve Isidorove lične beležnice ; jedne boje meda, na kojoj je stajalo: "Spomenik Revoluciji 1. oktobra 1965. god." i druge sa azurnim koricama, uvijene u providan polivinil, preko koje je pisalo: "Sanjarenje o graditeljstvu – 5. februar 1955. god.".

Graditelji VI deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (VI deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

Mada opet, štono kažu "trčim ispred rude", ne mogu odoleti iskušenju da pobliže rastumačim značenje ovog imena,tim pre što mu je ona naknadno dopisana reč bila poslednji, skoro da se kaže testamentaran rukopis, diskretan oproštaj sa mnom, a preko mene i sa vlastitim detinjstvom, i što je – ili mi se tako pričinilo – nosio u svojim disciplinovanim godskim crtama, kao da su izvučene pod strogom stegom šablona, svečani omen bliske smrti.

Ova preuranjena intervencija u prirodan tok radnje nimalo neće doprineti da se raspozna sržni, osećajni osnov našeg dugogodišnjeg druženja – zar smem da ga tako prekrstim, kad je umela da prođe čitava godina da se ne vidimo, iako smo stanovali takoreći jedan do drugog? – pa je ni u kom slučaju ne valja shvatiti drukčije do kao dirljivu sličicu iz dečijeg albuma, malo, dabome, preuveličanu, ponešto retuširanu i preudešenu za javnu upotrebu, jer bi se u protivnom moglo pomisliti da je naše prijateljstvo uvek bilo tako dioskurno, čvrsto, skladno i uzajamno.

Tek posle ovih ograničenja usuđujem se da kažem da smo se te, Četrdeset četvrte, godine obojica našli u bežaniji, na imanjima naših majki blizu Deliblatske Peščare, i da nam je tamo, više se ne sećam kako, dopala u ruke dražesna knjiga Gustav Schwaba Priče iz klasične starine.

Graditelji V deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (V deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

Kao i svakad u ovoj istoriji obilatoj nepredviđenostima, okolnosti su se postarale da u stranu gurnu moj naivni raspored. 20. oktobra 1968. godine – grozim se neopozivih reči koje ću morati da ispišem, kao da njima tek pristupam već učinjenom nepopravljivom činu, ili da ga dokumentarnom preciznošću odobravam, oturam od sebe i preseljavam u prošlost odakle od njega više neću dobijati uznemirujuće signale – 20. oktobra 1968. godine, između jedanaest i dvanaest časova noću, Isidor Njegovan je izvršio samoubistvo.

Bez muške oholosti priznajem: trebaće mi dosta samosavlađivanja da ukrotim pero da se poremećeno tugom smesta ne upusti u hajku za nepojmljivim razlozima (smem li ovako iscrpno obavešten da upotrebim tu praznu reč?) koji su s našeg neimarstva otkinuli najbujniji cvet, a meni ugrabili prijatelja – uverenje da će tokom knjige imati za to dovoljno prilike jedva ga savlađuje – i da se ograničim na one okolnosti Isidorove smrti koje će me privoleti da Graditelje iznesem na videlo pre ustaljenog reda. Prva od tih okolnosti bila je anonsa u Politici objavljena 21. oktobra 1968. godine:

Graditelji IV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (IV deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

Bila je to, eto, tek iznuđena privola da ga smatram ravnopravnim po nesreći u izbegličko-doseljeničkoj povorci grkocincarskih Njegovana (po izvornoj transkripciji Nagoa) iz Moskopolja koji su godine 1769. prognani od Ali-paše Janjinskog, naselili podunavsko-mediteranski heksagram između Beograda, Segedina, Zagreba, Ljubljane, Rijeke (Fiume) i Dubrovnika,

i u tom asimetričnom i osmotičnom šestouglu, kroz dvesta godina (sto devedeset devet ako ćemo pravo) stigli da do cvata razviju sve svoje rasne i klasne osobine, i da najzad pod, rekao bih, osvetničkom težinom sopstvene građevine budu smrvljeni u prašinu.

Graditelji III deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (III deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

Sad moram da obuzdavam pero i da svoje predstavljanje odložim za povoljniju priliku, jer me tišti jedno priznanje koje nerado činim, ali koje bez ikakve sumnje dugujem. Prirodno, trebalo je da ga učinim već u prvim pasusima ove ispovesti, ali, sticajem okolnosti, početak je bio posvećen više knjigama koje tek nameravam da napišem, nego ovoj koju sam, bez preterivanja, sačinio u "znoju lica svog".

A ta su obećanja, opet, razume se prikrivena kajanja kojima pribegavaju pisci kad, odlažući pero posle blagoslovene reči "Finis", "Završetak" ili "Kraj", (ne znam da mi je i jedna druga tešnje za srce prirasla) zlovoljno moraju da konstatuju da ti pod konac postrojeni nizovi reči privedeni najzad kraju, ta mravlja vojska slova sva uterana u mravinjak pohabanih pojmova, za čija se konačna značenja nikad nećemo odlučiti, nije knjiga koju su nameravali da napišu, i da će njena urođena suština, u tek dovršenoj, svakako izvitoperena, u najmanju ruku nepotpuna, biti obelodanjena u nekoj idućoj.

Trebalo je, zacelo, već od prve da priznam da ovu, a naročito ovakvu knjigu nipošto nisam imao volju da napišem, i da sve do incidenta, o kome će, samo strpljenja, uskoro biti reči jedva da sam njenom junaku dipl. ing. arh. Isidoru-Sidu Njegovanu namenjivao više od usputne epizode u ispovednoj hronici, koja pod stendalovskim naslovom "Crveno i Belo" nedovršena čami u fioci, čekajući bolje dane.

O tome da mu dodelim zasebnu knjigu, da mu ogradim takoreći lični feud, nije moglo biti ni govora, premda, istini za volju, u mnogim od svojih javnih i privatnih izgleda Isidor je bio izuzetak, da ne kažem književno zahvalna ličnost već i pre svoje začuđujuće odluke da učestvuje na konkursu što ga je CK SKJ-e i Glavni odbor SUBNOR-a, uz podršku svih masovnih organizacija, raspisao za monumentalni spomenik Revoluciji.

Graditelji II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (II deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

A da li se baš sve zbilo onako kako će biti predstavljeno, značajno je samo za merenje dubine raskola koji odvajaju neutralne činjenice života od prisnih činjenica njihovog trpljenja, stvaran ali mrtav pejzaž od nestvarnog ali živog otiska što ga sa njega kao sa voska uzimamo; mrtav pejzaž ostaje da gnjije na zidu vremena, a mi hitamo dalje sve novim i nepoznatijim predelima, odnoseći u duhu samo njegovu promenljivu, nepouzdanu i slobodnu kopiju.

Ne smetnimo stoga sa uma – to će obezbediti da se Graditelji prime sa manje predrasuda – da je svačija memorija, a umetnička doslednije od drugih, samo izložba reprodukcija, počesto tek odlivak iz treće ruke, jedna izopačena, okrnjena i oronula retrospektiva pradavnih radova, kojoj sastavljač, taj samozvani kustos prošlosti, suverenom pristrasnošću izbora i tumačenja daje oblik, smer i svrhu.

Pravi, dakle, smisao ove knjige, a i onih za koje se nadam da će je u budućnosti slediti, kao što ona sledi tek jednu od mnogih nizbrdica na putu Njegovan-Turjaških u ambis društvene istorije, ili, da budem jasniji, onaj povoljniji smisao na koji kao na lisičiji trag pisac želi da uputi čitaoca, nije u pružanju nazovi verne slike jednog mrtvog vremena – u naporu da ostanem pravedan uspeo bih jedino da postanem bezosećajan – jer to vreme, uostalom, još uvek traje, a trajaće i kad nas više ne bude bilo; on je u autentičnosti osećanja tog vremena, i stoga, velim, samo stoga ima brutalnu prirodu obračuna.

Graditelji I deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

GRADITELJI (I deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)

"I reče narodu svojemu: gle narod
sinova Izrailjevih veći je i silniji
od nas. Nego hajde mudro da
postupamo sa njima, da se
ne množe, i kad nastane rat da
ne pristanu sa neprijateljima našim,
i ne udare na nas i ne otidu
iz zemlje. I postaviše nad njima
nastojnike da ih muče teškim
poslovima; i građaše narod Izrailjev
Faraonu gradove Pitom i Ramzes".
(Druga knjiga Mojsijeva)

Evo, najzad je kucnuo čas da i ja potražim svoje vreme, svoje izgubljeno vreme.

Moje traganje, međutim, teško da će imati sreću da kao na kamen spoticanja iznad zakopanog blaga naiđe na naš život, istinski život, život konačno otkriven i razjašnjen, jedini život stvarno proživljen o kome je sanjao Marsel Proust :

Istorijski roman XII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (XII deo)

Mene ne interesuje istorija po sebi, već ono iza nje, što je bira, pokreće, upućuje, komanduje, ili ono što je inhibira. Ukratko, na bazi prototipa balkanskih, pa time i prvih evropskih mitova – određuje. Mene zanima njena antropološka, a ne istorijska funkcija. I zato ja to svoje Zlatno runo smatram antropološkim, a ne istorijskim romanom.

Moj prvi istorijski roman biće, po svoj prilici, "Srebrna ruka", priča o dvojici velikih vizantijskih slikara, Gregorijasu Skopasu i Androniku Komninu, i potrazi za autorstvom čudotvorne ikone "Bogorodice Trojeručice". Biće to prozni ep o vizantijskom VII veku, od Arabljanske opsade Carigrada 700-tih do krunisanja Karla Velikog za cara Rimske imperije 800-tih, povest jedne od najznačajnijih duhovnih revolucija Evrope, koja je ikonoboračkim ratovima ispunila stotinu godina vizantijske istorije. Četiri puta se vrhovni princip ove duhovne države menjao, a s njim i Pravila života, zbog jednog na oko slikarskog, a u stvari pitanja suštinskog za sudbinu naše civilizacije. Nema vremena u kome se rafinirano nasilje u toj meri pomešalo s najtananijim duhovnim i intelektualnim životom, krv i misao toliko amalgamisali da postanu suština svakodnevice svih Romeja, od Vasilevsa do poslednje kurve u bordelima Zlatnog roga.

Istorijski roman XI deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (XI deo)

Treći je uzorak tetralogija mog zemljaka Dobrice Ćosića – Vreme smrti, priča o velikom trenutku malog naroda sa Balkana, što ga je diplomatska svest Zapada poznavala jedino kao "prokleto Istočno pitanje", a njegova geografska svest kao "slepo crevo Evrope", ali za koga većina ljudi nije ni čula, naroda s Poluostrva čuda, što je, uprkos zloj sudbini, ili baš njoj zahvaljujući, tom istom svetu darovalo tri titanske civilizacije i fundamentalne kulture – helensku, vizantijsku i osmansku – dok je ostatak Evrope, sa izuzetkom Apeninskog poluostrva, za isto vreme, uspeo da namakne jedva jednu jedinu.

Ovaj roman – ne bojim se jakih reči – uzvišeni primer i umetničkog umeća i istorijskog osećanja i ličnog poštenja. Ep o Srpskom ratu 1914, uprkos obimnoj i serioznoj dokumentaciji, u prvom je redu magijsko vaskrsenje jednog doba njim samim.

Ne našim predrasudama i protiv-predrasudama, pristrasnim ličnim i opštim potrebama, nego njegovim sopstvenim duhom, njegovim vlastitim istinama i zabludama. Umetničkim meta-mostom Ćosić je, dramskom snagom kojoj u našoj literaturi nema poređenja, otkrio urođenu univerzalnost na izgled ograničenog istorijskog događaja i datume naše nacionalne istorije kroz Propileje uveo u istoriju sveta, tamo gde im je mesto.

Istorijski roman X deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (X deo)

Drugi će primer, nema sumnje, izazvati vaše čuđenje. To je 1984 George Orwella, kroz čiju godinu mislimo da prolazimo. Kažem mislimo, jer smo kroz nju, u njenom suštinskom značenju, već odavno prošli, a futuristička, negativno-utopijska forma dela, koja je obmanula i kritičare i čitaoce, umetnička je obrazina za jedan od najsavršenijih metaistorijskih romana svih vremena.

Osnovno stanje što karakteriše društvo Orwellove pseudo-budućnosti, stanje je Dvomisli, a Dvomisao sadržina celokupne ljudske istorije, još od časa kad se čovečanstvo, u zori saznanja, pronalaskom prve alatke, nevine pramajke današnje atomske bombe, jednom za svagda uputilo nižom ali lakšom materijalističkom alternativom života, za spirituelnu, višu i težu, ostavljajući samo dvo-mislene izlike.

Ali ova civilizacija ne bi bila šizofrena da promašenosti izbora nije podsvesno bila svesna. Da bi tu polusvest prevladali, istinu tu koja bi našu istoriju unapred učinila besmislenom eliminisali, mi smo morali zaboraviti da je spirituelna alternativa ikada postojala, a potom i to zaboravljanje zaboraviti.

Postigli smo to komplikovanim sistemom Dvomisli u svim zonama ljudskog života i saznanja. Na poslu organizovanja globalne laži, koja će suvereno vladati i istorijom i sudbinom čovečanstva, udružile su se racionalističke ideje Progresa, deterministički kultovi, materijalističke filosofije, socijalne utopije i pseudo-humanističke doktrine.

Istorijski roman IX deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (IX deo)

Pokušaću sada, dame i gospodo, da ove teze ilustrujem primerima. Za dokaze se – kao i uvek uostalom – nema vremena, pa ću sa žaljenjem, ostati na tvrđenjima.

Počeću od rđavog uzorka istorijskog romane što ga je napisao dobar pisac. Očevidno bez nekog jačeg umetničkog, duševnog i filosofskog nagona, pogotovu afiniteta, Robert Graves je "sastavio" roman o Vojvodi Velizaru, vojskovođi Justinijanove ere, tek nešto bolje nego što slične pseudoromane o engleskoj istoriji pišu ovdašnje domaćice kad se, iznevši decu na put, intenzivno počnu dosađivati, a nesreća hoće da su im kompletne biblioteke blizu samoposluge iz koje se hrane.

Osećajući, ako baš ne čuvenu gibonovsku mrzovolju prema hrišćanstvu, a ono dublje nepoznavanje Istočnog Mediterana i komplikovane klime veka, u kome se Vera pripremala za buduće vizantijske ortodoksije, hereze i šizme, izabrao je jasnije vreme, u kome je latinska tradicija, (u smislu rimske ideje), na Bosforu još živa, u nadi da će ga ono držati u intimnom kontaktu s pričom i temom, kao što ga je držalo kad je pisao sjajnu povest Zapadnog Mediteran i Klaudiusa, Cara i Boga.

Istorijski roman VIII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (VIII deo)

Što se tiče forme istorijskog romana, ona – ne postoji. Kad roman ne valja, ni forma mu nije dobra. Kad je uspeo, ma kakva da je, i forma mu je dobra.

Najzad, šta će nam ta nesrećna prošlost? Čemu uopšte istorijski roman? (Pitanje bi se moglo produžiti nedoumicom u pogledu potrebe za istoriografijom, pa i za samom istorijom.)

Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi.

Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovek je, s jedne strane biće kontinuiteta (premda ga se neprestano odriče), s druge, sistem urođenosti (koje, takođe, stalno nastoji da porekne ili izbegne). Njegova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti.

Istorijski roman VII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (VII deo)

Ali, šta on jeste?

Šta je on ako je, po svemu sudeći, bezmalo nemoguć?

Jer, ako se prošlost ne može razumom spoznati, ako se na faktima stvarna istorija ne može rekonstruisati, - ili može, ali neistinito – o čemu, o kakvoj nam istoriji ipak dobar istorijski roman priča?

O jednoj personalnoj viziji prošlosti?

O nekoj manje-više plauzibilnoj istorijskoj pretpostavci?

O idejama pisca u pogledu izvesnog doba?

O našem životu što smo ga u tuđ prokrijumčarili da bi ga videli iz nove perspektive?

Pokušaćemo da do mogućeg odgovora dođemo zaobilaznim putem, onako kako terminalni bolesnik treba da dođe do spoznaje o brzom i neizbežnom kraju. Pokušaćemo, naime, da slavni Razum ne prepadnemo pre vremena upotrebom izraza i pojmova koje on misli da mora odbaciti ako želi da ostane razuman.

Odgovorićemo, najpre, na neka tehnička pitanja u vezi s istorijskim romanom.

Istorijski roman VI deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (VI deo)

Drugi, psihološko-psihijatrijski smer, kaže istu stvar, ali ne o temi, nego o nama koji se njome bavimo. Kao čovek, svaki je pisac stvarnost za sebe, nepodudarna ni sa jednom drugom, živom, još mrtvom ili metvom već, (aktuelnom, potencijalnom, minulom). Svakome je od nas ova, navodno zajednička stvarnost – Rorschachova mrlja, koja nam saopštava nešto drugo, svaka protekla stvarnost takva mrlja, samo sada još i nevidljiva, ličnom iskustvu nepristupačna.

Objektivno ne postoji. Ako i postoji, pisca se ne tiče, jer mu nije dostupno. Ako i postoji, pisca se ne tiče, jer mu nije dostupno. Ako u onim retkim i čudesnim trenucima i jeste, to nije zahvaljujući razumu, već mašti, nije pomoću inteligencije, već uz pomoć intuicije. Prema tome, najviše što o istorijskom romanu možemo reći jeste da je on personalno i imaginativno viđenje jedne tajanstvene Rorschachove mrlje, čije je konture izbrisalo vreme.

Druga dva smera, biološko-paleontološki i arheološko-antropološki, uvode nas u praksis. Pisanje istorijskog romana, poručuju nam ove analogije, mukotrpna je i neizvesna rekonstrukcija izumrle životinje na bazi izgleda njene repne kosti. Nizanje pretpostavki o tome kako je mogao misliti i osećati, postupati i živeti čovek o kome su naša znanja posrednija i skromnija nego ona što ih imamo o vasioni.

Istorijski roman V deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (V deo)

Ispričaću vam ukratko taj moj "Novi Jerusalim". Junak teme, arheolog daleke budućnosti, od koga Solženjicin toliko očekuje, živi u ultraindividualističkoj civilizaciji, u kojoj apsolutno samodovoljni ljudi, svaki za sebe, već vekovima ž8ive odvojeno jedan od drugog, lišeni fizičkih i duhovnih dodira, toliko definitivno da se, čak i ako bi kontakti bili mogući, ne bi više mogli sporazumevati, jer je svaki čovek razvio samostalan jezik samo za svoje misli, koje su, opet, drukčije od misli svih ostalih ljudi na svetu.

To je, dakle, civilizacija dekadanse koju lagano ubija obožavanje samoće, slobode, privatnosti, nedodirljivosti, samomoći, obilja, nerada i zdravlja, jedna gotovo tiranoidna sreća. To je, očigledno, civilizacija što je jedino neka revolucionarna ideja može vratiti s ivice biološkog ambisa.

I u ledu Severa, u Novom Jerusalimu, tamo gde je Solženjicin mislio da je ostavio samo muku, bedu, patnju i smrt, arheolog budućnosti pronalazi tu ideju. Spasonosna ideja sadržana je u "civilizaciji Gulaga", koju on na strogo naučan – podvlačim, naučan način – objašnjavajući logički iskopine, pretvara u nov koncept života: obožavanja reda, rada, zajedništva, asketizma, samopožrtvovanja, ljubavi prema bližnjem i radikalno odbacivanje svega što je materijalno.

Što je Zeka ubijalo, treba sada taj novi umirući svet da oživi. Svako je tumačenje pogrešno, iako na faktima počiva. Svaki je zaključak naopak, iako na logici zasnovan. Gulag se iz leda pojavljuje kao novi Eden, Izgubljeni Raj vrste, ovaploćene evanđeoske istine.

Eto, dame i gospodo, šta mi od našeg slavnog Razuma, u susretu s tamom i ledom istorije, smemo očekivati!
Ovim smo iz četiri pravca došli na isto mesto.

Prvi smer, umetnički, kaže nam da svako doba ima svoju, ekskluzivnu stvarnost – kanalizacija, u međuvremenu, može ostati ista – i da se baš u tom ekskluzivitetu nalazi ona njegova tajna suština koja je jedina predmet dobre književnosti. Ona se nijednom drugom ne može ni zameniti, ni objasniti. Pokušaj tumačenja jabuke kruškom, i obrnuto, dovodi do zablude u pogledu obe.

Ovaj nam smer, takođe, kaže da je književna analiza, pogotovu kritika prošlosti, krajnje osetljiv posao, jer pretpostavlja nužnu primenu naših merila na stanja koja su se pokoravala drugim načelima mišljenja i osećanja. Pedagoški zahtevi istorijskom romanu od strane socijalističkog realizma, nacionalnog romantizma i građanskog racionalizma pokazali su se pogubnim za njegove i umetničke i spoznajne vrednosti.

Prošlost uči samo ako je verna sebi. ona spada u one mračne, ravnodušne bogove koji ne udeljuju milost kad se za nju mole, već kad se zbog nje podnose žrtve. Jedina koja nam otvara njeno srce je – odricanje. Odricanje od vlastitog bića. U slučaju pisca na poslu istorijskog romana to uvek znači odricanje od spoznajnih merila (predrasuda) svog doba, a ponekad i od Razuma, (naše opšte i trajne predrasude).

Istorijski roman IV deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (IV deo)

Najzad smo u poslednjem, arheološko-antropološkom primeru. U protoistoriji i istoriji. Pogledajmo retke iskopine ertrurske civilizacije, pokraj minojske, najtajanstvenije na tlu Evrope. Iz njih možemo saznati kako su izgledali, kako su se oblačili, pa pomalo i kako su živeli Ertrurščani. Možemo, ruku na srce, saznati čak i kakvi su im bili nužnici.

Priznajem da to nije beznačajno. Način na koji čovek vrši nuždu govori o njegovom higijenskom standardu, ovaj o vrsti civilizacije, a ona korespondira s duhovnim stanjem doba. Ali, iz svega toga, uključujući i nužnike, osim preko analogija, u kojima preovladava naše mišljenje i osećanje, ništa ne možemo saznati o tome kako su Ertrurščani osećali, šta su Ertrurščani mislili. A tu leži ona prava istorija koja tako često izmiče umetnosti.

Suštinska istorija, bar ukoliko se tiče književnosti, kreće se nevidljivim kanalima mišljenja i osećanja, nipošto kanalizacijom koju vidimo i kojom teče uglavnom izmet. Istorija je ono što se, uprkos naše pismenosti, ne može zabeležiti, ili materijalizovati, uprkos naše graditeljske, rukotvoračke i pronalazačke veštine. Ona, dakle, nije samo ono što je zapisano ili u materiju pretopljeno, a često to uopšte nije.

(U istoriju, onu bitnu i određujući, ulaze – ali samo kroz vrata Umetnosti – i alternative koje se nisu realizovale, potencijalna stanja, odlučujuća za razumevanje epohe, pa i sve ono što se nije zbilo, i što je, upravo zato što se nije zbilo,k istorijski važnije od onoga što jeste). Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire, ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.

Istorijski roman III deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (III deo)

Drugi je ugao posmatranja za mene takorekuć profesionalan. Kao student eksperimentalne psihologije testirao sam subjekte pomoću Tehnike Rorschachovih mrlja . Cilj je bio izazivanje na površinu svesti nesvesnih sadržaja, mogućih uzroka nekih duševnih i mentalnih devijacija. Same mrlje niz su razobličenih tamnih površina, koje se mogu dobiti i kada sa izvesne visine čistom hartijom prospete mastilo. Mrlje imaju različite konture i manju ili veću sličnost s predmetima iz našeg iskustva.

U mojoj praksi, a jamačno ni u čijoj, nije se dogodilo da dva ispitanika u istoj mrlji vide – istu stvar. Empirija, s kojom se mi pisci u svojim knjigama mučimo, serija je takvih Rorschachovih mrlja, u čijoj objektivnoj ali nepristupačnoj stvarnosti svako od nas vidi drugi sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugog posmatrača, a po svoj prilici i od "stvarnosti po sebi".

I sada, pošto nismo kadri pomiriti naša iskustva ni nad onim što svi zajedno doživljavamo, čemu smo svedoci i saučesnici, i pošto se svakome od nas tzv. "zajednička stvarnost", "objektivna realnost" čini savršeno drukčijom, kao da ne pripadaju istom svetu, ograničenom istim dimenzijama, kako, za ime Boga, da nekakvu objektivnu, racionalnu, unisonu koncepciju imamo o nečemu što više ne postoji, što je davno iščezlo iz memorije, a često i dokumenata, ljudske vrste, i što je tek ovde-onde, poput praistorijskih čudovišta, za sobom ostavilo neku izjedenu, patiniranu kost?

Istorijski roman II deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (II deo)

Pravci iz kojih posmatram problem istovremeno su i uglovi iz kojih mu pristupam:
Prvi je – artistički.
Drugi – psihološko-psihijatrijski.
Treći – biološko-paleontološki.
Četvrti – arheološko-antropološki, (u užem smislu – istorijografski).

Umetnički primer nije iz književnosti. Činilo mi se da ću imati dovoljno literarnih uzoraka i da je zanimljivije ispitati temu na nekoj srodnoj umetnosti. Izabrao sam film ne samo stoga što sam s njim imao dosta ličnih, najčešće žalosnih iskustava, već što je, bar prema mom sudu, "živa slika" neuporedivo bliža strukturi romana nego, prividno sličnija, pozorišna drama.

Model je „Danton“ Andrzej Wajde. Zaveden simplifikacijama britanske štampe, koja je u filmu videla alegoriju na savremenu Poljsku, otišao sam u bioskop sa strahom i nepoverenjem. Ali, vera u Wajdinu darovitost nagrađena je. Film je snažno umetničko delo o Francuskoj revoluciji – i kroz nju o svim revolucijama – a ne u istorijske kostime preobučena alegorija.

Istorijski roman I deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (I deo)

Pod naslovom "The Historical Novel and Historical Reality" ovo predavanje je, 14. marta 1984, održao Borislav Pekić na School of Slavonic Studies Londonskog univerziteta. (Prim. prir.)

Dame i gospodo,
Nalazim se u neudobnom položaju zanatlije pozvanog da govori o teoriji svog zanata, koja prevazilazi i moje sposobnosti i moje praktične potrebe. Kad odelo krojite, malo vam koristi da znate kako su makaze izmišljene. Što se broji je da ih umete upotrebljavati.

Ali, pošto sam već ovde, moram se snalaziti kako znam. Ovim priznajem završavam sa izvinjenjima i prelazim na posao.



Polazeći iz raznih pravaca, koji će vam se učiniti zaobilazni, prolazeći kroz divergentne i konvergentne krugove saznanja, koji će vam izgledati udaljeni od naslova, doći ću do izvesnih zaključaka o prirodi odnosa imaginacije i empirije, ili umetničke realnosti u istorijskom romanu i istorijske realnosti u prošlosti koja mu je zadata tema.

Zaključci će obrazovati tezu, koju ću, usled ograničenog vremena, krajnje uprošćeno pokušati da ilustrujem na dvema vrstama istorijskog romana: jednoj koju smatram uspelom i drugoj koju nalazim neuspelom.

Prvu zastupaju: "Josif i njegova braća", mog duhovnog učitelja Thomas Manna "Hadrijanovi memoari" Marguerite Yourcenar, "Vreme smrti" Dobrice Ćosića i, nemojte se začuditi, "1984" George Orwella. Odsustvo Rata i mira je namerno. Primer je, naime, isuviše poznat.

Drugu vrstu zastupa samo jedna knjiga, koja, međutim, izvrsno ilustruje pozitivističku tradiciju istorijskog romana, tako dragu piscima anglosaksonskog jezičkog područja. Držim da je mani dovoljan jedan dokaz, tamo gde ih vrline zahtevaju mnogo.

Najzad, čovek se prijatnije oseća dok hvali nego kad kudi. Pogotovu ako je reč o piscu koga voli, pod uslovom da svoje teme nipošto ne traži u Istočnom Sredozemlju, da u Egejsko more ne ulazi.

Reč je, naravno, o Robert Gravesu. Za primer sam mogao uzeti i njegovo "Zlatno runo" (njegovo, kažem, jer ima i nekakvo moje), ali ono je, kako god misaono promašeno, ipak uzbudljiva bajka, što ju je, pero odmarajući, napisao obrazovan, duhovit i uman čovek. Uzeo sam, stoga, "Vojvodu Velizara".

Postoji, najposle, i nešto, o čemu ne mogu suditi, ali mogu govoriti. To su istorijski segmenti moje fantasmagorije "Zlatno runo" i tek projektovana "Srebrna ruka".