GRADITELJI (VII deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)
A sada, evo me opet tamo gde sam stao dopuštajući sebi prividno udaljavanje od teme, čiji smisao čeka da se u nekoj naknadnoj prilici otkrije, evo me opet nad Isidorovom posthumnom pošiljkom.
U onom metežu, u kome se ni glas o samoubistvu još nije bio slegao u prepadnutoj svesti (povrh svega morao sam da se postaram i za njegovu sahranu), jedva sam bio kadar da letimično pogledam tek uručeni paketić, pa i tada samo u potrazi za porukom, nekim nagoveštajem, ma kakvim objašnjenjem. Nije ga bilo.
Meni neposredno upućena je samo ona Isidorovom rukom ispisana oznaka "Piladu", jedina živa reč u mrtvoj mreži otkucanih slova.
Sadržaj pošiljke, međutim, sastojao se od pozamašnog svežnja Jakovljevih pisama iz inostranstva (uglavnom iz Londona i Buenos Airesa), i dve Isidorove lične beležnice ; jedne boje meda, na kojoj je stajalo: "Spomenik Revoluciji 1. oktobra 1965. god." i druge sa azurnim koricama, uvijene u providan polivinil, preko koje je pisalo: "Sanjarenje o graditeljstvu – 5. februar 1955. god.".
Međutim reč "Sanjarenja" beše precrtana i zamenjena izrazom "Razmišljanja", a ispod te ispravke beše ispisan datum, 2. avgust 1959. god., kao da je autor izričito hteo da ukaže na bitnu promenu u karakteru svojih zapisa, na to da su njegova bezoblična umovanja o gradnji, građenju, graditeljstvu i graditeljima, slična neprimenljivim sanjama, počev od tog datuma počela uzimati praktičan sklop neke neimarske doktrine.
Odložih ih u nameri da ih kasnije podrobno ispitam, ne sumnjajući da će mi one odsudno pomoći u restauraciji Isidorovog mnogostranog lika, koji je za sada kao neka labava, provizorna žičana konstrukcija, kao formiran ali neispunjen kostur, stajao u sred nedovršenih Graditelja.
Traverze, doduše, behu razapete, ugaono kamenje uglavljeno, temelji prokopani do duboke i čvrste podloge prošlosti, grubi zidarski radovi behu uglavnom pri završetku, i već se u hiljadama reči-opeka mogao nazreti neobičan, da ne kažem, nastran sklop Isidorove duševne građevine, ali nije bilo svoda, krovne konstrukcije ni prilaznih puteva, ornamentika ne beše ni zamišljena, sočne boje za zidove još ne behu izmešane, a tanani zanatski radovi tek su imali da se obave.
Isidorove beležnice pale su u dobar čas, kao što strelovita otkrivalačka misao, posle obeshrabrujućih sumnji, kolebanja i nedoumica za crtaćim stolom, iznenada obasja čitav učmao projekat nekim spasonosnim rešenjem.
Znam da ovakva sebična mudrovanja nad lesom prijatelja, ove profesionalne kalkulacije sa smrću, neće nimalo doprineti da ostavim dobar utisak na čitaoca koji od mene očekuje duševnost i nekoristoljublje, dve osobine koje se ni njemu samome ne rasipaju. No, Isidor me razumeo, Isidor bi mi oprostio: veliki majstor oblika bio je, uvek kada je u pitanju njegovo delo, i veliki majstor samoživosti.
No comments:
Post a Comment