GRADITELJI (VIII deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)
Moja prva dužnost, zacelo ne i najteža, bila je da o njegovoj smrti izvestim one koji su ga voleli, voleli najčešće uprkos toga što im za tu naklonost nije pružao nikakav primamljiv povod, a ponajmanje ohrabrenje. Te osobe, sve s reda, bile su žene.
Bez preterivanja se može reći da je u jednom uslovnom smislu Isidorova mladost protekla à l'ombre des jeunes filles en fleurs, da je poput zabrana bio ograđen, opkolčan ženama, zasićen njihovim nežnim likovima, moćnim emocijama, zagušljivim mirisima, a bogme i uticajima, mada će, znam, ovaj zaključak izgledati proizvoljna kada se za koji trenutak bude saznalo gde su sada,
I koliko daleko od njega bila vrela tih senki što su ga bojile jarkim, uzbudljivim, neuravnoteženim ženskim senzibilitetom, nema sumnje još i sa ove fizičke udaljenosti.
Telefonirao sam najpre Hristini, udatoj d'Amber-Cartier, u Bazel, a zatim napisao dva pisma, prvo staroj Adi u samostan "Sestara Isusovog Srca" kraj Kranja, a drugo Olgi (o njoj ovde nema smisla govoriti, jer će za to dovoljno prilike biti kasnije) koja je radila u Ženevilieru – Departement Somer, kao tehnički crtač firme "Ets Georges & Cie".
Naravno, najteže mi je pala dužnost da obavestim Isidorovu majku, gospođu Angelinu, mada je njeno stanje pružalo tom poduhvatu izvesne (nepouzdane!) olakšice.
Nije se sa izvesnošću moglo predvideti kako će primiti udarac, pa sam joj po odobrenju doktora V. J., i moram dodati, uz njegovu dragocenu asistenciju, koja je daleko premašala stručnu obavezu, a prešavši preko žalosne činjenice što joj time uskraćujem mogućnost da isprati sina na poslednjem putu kroz život, rekao da je Isidor neočekivano morao da otputuje, nipošto ne sluteći da ovom lažju ironično zaokružujem jednu neverovatnu farsu, u kojoj su majka i sin živeli godinama i koja je uzela ne malog učešća u oblikovanju njihovih nesrećnih udesa.
Ono što se neposredno mene ticalo u iznenađujućem toku što su ga uzeli događaji, izuzimajući, prirodno, potištenost usled gubitka prijatelja, bilo je pitanje da li i u kojoj meri nastali preokret utiče na moju odluku da odložim izdavanje Graditelja.
Ispostavilo se da nema razumnih razloga zbog kojih bih tu odluku izmenio, štaviše ta nerastumačljiva smrt i njegove lične hartije koje sam posle nje baštinio, zahtevali su pregled, dopunu, a možda i reviziju čitavog manuskripta u svetlosti novog stanja stvari.
Mogu reći da sam, dabome isključivo u profesionalnom smislu, bio srećan (evo, opet, te neprikladne reči zbog koje mi preti prezir) što najzad imam one prave visceralne razloge za odgađanje, i što se više ne moram uklanjati iza paravana nekog izmudrenog plana.
No comments:
Post a Comment