GRADITELJI (X deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)
Iskreno govoreći na muci sam sa čime da uporedim svoje preneraženje.
Ako sam njegovom naprasnom smrću bio konsterniran, ovim besmislenim razlogom bejah ošamućen, jer na kraju krajeva smrt uvek odgovara svačijem životu, ona mu je kruna po kojoj smo svi kraljevi, a samo razlozi mogu biti ono što taj prirodan spoj može da naruši ili dovede u sumnju.
Bez obzira na svečan rečnik i prilično ubedljiv ton (u kome je ipak nešto škripalo, kao da je niz dobro podmazane zupčanike rečenica lutalo razmetljivo zrnce prljavštine) ovako sročeno pismo manje je ležalo Isidoru nego što bi zemlji ležao pljosnat oblik, ili pojmu božanskog uvredljiva bespomoćnost. Bilo je nešto neopisivo neiskreno, veštačko u njemu, uprkos, ne sporim, dostojanstvene, gotovo uobražene ozbiljnosti od koje je sastavljeno, nešto usudio bih se reći, a sen Isidorova neka mi za ovu smelost oprosti, nešto podlo.
Da, podlo, to je bio onaj gorak pridev koji mi se poput kaplje otrova gojio na vrhu jezika, dok sam ga čitao i pročitavao nebrojeno puta, sve zavođen mišlju da ću ispod neke reči, kao pod nadgrobnom pločom pronaći kakav potajni znak.
Na žalost, iako duh pisma nije bio njegov, a stil i terminologija pogotovu, rukopis je bio njegov, i tu nije moglo biti nikakvog utešnog dvoumljenja. Lično sam obavio potrebna upoređivanja, a da bih bio savršeno siguran, zamolio sam za ekspertizu priznatog grafologa G. K.-a, inače zakletog sudskog veštaka.
Koliko me sećanje služi (najzad, tu su i moji dnevnici da ga potkrepe i osveže) u razgovorima što smo ih u poslednje vreme vodili na najrazličitije teme, rat u jugoistočnoj Aziji nikada nije bio ni dotican.
Istine radi moram zabeležiti jedan jedini slučaj, ali on pre ide na ruku saznanju da je to mrcvarenje bogu iza leđa bilo sasvim izvan područja njegovog interesovanja, jer je tom prilikom (raspravljalo se o protestnom spaljivanju budističkih kaluđera u Sajgonu), ispoljio prema njima nadljudsku – ili neljudsku, ako vam je milije – ravnodušnost sličnu Arhimedovoj, koji se na pesku, obasjanom Sirakuzom u ognju, brinuo jedino za svoje krugove.
Bezmalo odvajkada, a u zadnje vreme isključivo, bio je zaokupljen ličnim dilemama, pored slučaja sa ocem, u prvom redu sve netolerantnijim zahtevima svoje neimarske umetnosti, pa ga se "onaj tamo mali, prljavi rat" mogao ticati samo ukoliko je bio opasan (a u ovom stadijumu i na toj interkontinentalnoj udaljenosti zar je mogao biti?) za njegove građevine i graditeljstvo uopšte.
U tom, razume se, uprošćenom smislu, rat ga je uzbuđivao, plašio bezlično kao zemljotres, kao erupcija vulkana, kao grom, kao poplava.
Kad je o njemu razmišljao – o ratu uopšte, nikako o nekom određenom – on svojom, od straha presenećenom maštom, nije video ljude kako umiru pod ruševinama, već zgrade koje se raspadaju u praznom raščovečenom prostoru, koji se kao iscrtano vazdušno platno držao jedino na nevidljivom ramu čistih statističkih jednačina; video je kako se Keopsova piramida sa Sfinksom luetična nosa mrvi u peščanu dinu,
bučno rasipajući po zapadnoj pustinji dva i po miliona kubnih metara svoje zapremine, sabijene između trougaonog nebeskog principa i kvadratnog principa zemlje; kako sa Karnakom pada poslednji spomen na svestvoriteljskog sunčanog Amona, pod udarcima čeličnog mulja gde se kao svilaste čahure, kao beskičmene mahune, drobe hram u Buda-gaji, paučinasta pređa Hajderabada, džamija Musjid, hiljadu stubova Velikog hrama u Maduraju,
Tadž-Mahal, ta neuporediva nekropola ljubavi; oplakivao je petom rata zgaženu glavu Valeriusovog Panteona, Nebeski hram razmazan po zemlji kao krv neke zlatne stenice, zgarišta Carske rezidencije u Pekingu, Zmajeve pagode u Šangaju,
Posejdonovog hrama u Pestumu; sa užasom je posmatrao kako se Kalikratesov, Iktinosov i Mnezikleov Akropolj, to džinovsko radilište jelinskog graditeljskog duha pretvara u isto tako džinovsko radilište varvarske smrti materije, nevinog kamena, bezazlenih frizova, karijatida koje nikome ništa nisu učinile na žao osim što su svojim ljudolikim oblikom vapile za prolaznošću; kako se kruni Zid plača,
oronuli sever zlaćano-belog Irodovog hrama na Sionu, da mu se drevni prah vijan nekom osvetničkom ironijom pomeša sa mramornim trunjem Slavoluka cezara Tita, njegovog razoritelja; pod Isidorovim nemoćnim okom urušavale su se ruine kao da to smrt sama oblikuje svoju arhitekturu, oprečnu svrgnutim oblicima istorije, ruševine Antemiosove i Isidorosove Aja-Sofije, džamije sultana Kait-Beja,
čipkaste Muhamed Ibn Jusuf al-Amharove Alhambre u Granadi; gledao je da, kao kameno snoplje pod vatrenim kosijerom, padaju mletački Sv. Marko i pariski Notr-Dam, katedrale rođakinje u Šartru, Sevilji, Remsu, Amijenu, Kelnu, Minsteru, Kenterberiju, svuda gde je probuđeni kamen šikljajući u visine tražio Boga, sa grozom je preživljavao agoniju palate Kančelarije, Čertoze,
Vendramini, Piti, Stroci, Pikolomini, Gondi, Grimani, Mediči, Borgeze, Pezaro, Farneze; sramnu propast zamkova Bloa, Vavela, Fontenbloa, Šambora, Šenonsoa, Sen-Žermen-an-Lea, gledao kako kroz ništavilo pružaju jedno drugom izdruzgane kamene ruke Sabor Vasilija Blaženog u Moskvi i Knežev dvor u Dubrovniku, zamak Longfor u Solsberiju i palata Cvinder u Drezdenu,
Kolež Santa Kruz u Vajladolidu i mramorna crkva u Kopenhagenu, Većnica u Salamanki i Opera u Parizu, gde zaboravu predaju svoju nenadmašnu strukturu londonski Sv. Pavle i rimski Sv. Petar, Vestminsterska opatija i Eskurijal, Kremlj i Luvr,
Parlament na Temzi i Versaj na Seni, združeni u istom ropcu, istom bučnom izdisanju materije; ne nisu pred njim iščezavali ljudi nego su se bespomoćno grčile otelotvorene ideje Pietro Lombardija, Jurja Dalmatinca, Albertija, Amantea, Dominicoa iz Kortene, Bramantea iz Urbina, Antonija Filarea, Rimljanina Vinjole, Paladia, Sansovine, jedinstvenog Michelangeloa,
Raffaelloa Sanzioa, Pierre de Chambiges, Trencoa, Lescoa, Bilana, kraljevskog četvoroprega Persijea, Fontainea, Viscontija i Lefijela; uzvišeni nacrti Jules Hardouin-Mansarta, Servandonija, Balia, Christopher Wrena, Baria, Viollet-le-Duca, Garniea, Popelmana, Hazenaura, Sempera, Ankara i Horta –
ko sve da ih nabroji, mada ih nema tako mnogo, i mada ih je manje od veličanstvenih dokaza njihovog postojanja; pod bezobličnim krhotinama pod kojima se više neće raspoznati ni osnova da bi znali za život Pariza, Moskve, Njujorka, Tokija ili Londona kao što znamo za Vavilon ili Troju, pod okamenjenim pa raskamenjenim dušama jednog Berensa,
Wagnera, Sullivana, Niemeyera, Perea, Oda, A. Alta, Asplunda, Loosa, Gropiusa, Berlangera, Pelciga, Van der Veldea, F. L. Wrighta, Le Corbusiera, M. van der Rohea, Golosova, Varencova, Maljevića, graditelja sapatnika, braće po umu, zatočnika iste strasti, koja je tako čudesno bila preobražena u kamene, metalne, staklene polifonije; sa očajanjem je zamišljao kako rat –
kakav, koji, čiji nije ga se ticalo – briše njihova dela, kao što mokra krpa uklanja sa table privremene, kredom utrte znake, te prkosne simbole graditeljske utakmice sa Bogom i njegovom bezdušnom građevinom – prirodom.
No comments:
Post a Comment