GRADITELJI (XII deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)
Sad je najpogodnije vreme da se i o tom prijateljstvu progovori staloženo, u pola glasa i u pola srca, i da se ono jednom za svagda oslobodi proizvoljnog utiska da je bilo neravnopravno - utiska čije snažno prisustvo pripisujem mojoj literarnoj neumerenosti – da sam ja u njemu imao podređenu ulogu davaoca bez naknade, u najboljem slučaju sa mlakim obzirom na drugoj strani, u jednu reč,
da je to naše vajno drugarstvo ličilo na jednostrano i neodmereno prijateljstvo skromnog dr fil. Serenusa Cajtbloma prema velikom muzičaru Adrijenu Leverkinu, mada je, priznaću bez oklevanja, i ponečemu, i ponekim sporednim manifestacijama na njega moglo da miriše: kad se radilo o neograničenom poštovanju što sam ga gajio prema njegovom talentu, ili ako se ima u vidu neumorna pažnja koju sam poklanjao svemu što se ticalo njegovog života.
Baš ta sličnost u sporednim crtama može da zavara, jer pažnja koju je blagorodni Cajtblom ukazivao Adrijenu beše lišena svakog interesa, (a za mene se već i ono "blagorodan" nikako ne bi uspelo da zalepi), pa je i u toj hrišćanskoj požrtvovanosti ispoljavala subordiniran položaj kajzersašernskog pedagoga prema njegovom darovitom drugaru, položaj sa kojim, već po ustrojstvu stvari, običan duh mora da se pomiri u sprezi sa jačim od sebe, u neprirodnom savezu sa genijem.
Moja pažnja beše, dakle, ma kako je post factum ukrašavao i šminkao, ma kako je promućurno preoblačio u čist gest privrženosti, ipak sebična zainteresovanost pisca za model junaka svoje buduće knjige. O' da, svakako, divljenje za tuđe delo, ali samo kao za deo sopstvenog dela, da bi ono prvo bilo dostignuto, pa možda, zašto ne, i nadmašeno.
A sada kada smo se primakli kraju ovog prologa, koji biće da u mnogim od svojih sadržaja pre sledi pripovest nego što joj prethodi, zloupotrebiću, obećavam vrlo obazrivo i sažeto, još malo čitaočevo, pokolebano strpljenje da ukažem na neke osobine Graditelja do kojih mi je veoma stalo, pa bih se smatrao oštećenim ako ne bi bile uzete u obzir prilikom praćenja Isidorovog životopisa do kojeg će, čvrsto se nadam, doći uprkos obeshrabrujuće irelevantnosti i suvišnosti ovih redova.
Najpre usuđujem se da tvrdim da nijedan drugi naslov ne bi tako dobro pristajao ovoj subjektivnoj slici propadanja kao naslov Graditelji. Sve istaknute ličnosti knjige, sve bez izuzetka su graditelji u doslovnom smislu inženjera. Čak se može kazati da su to u dva ravnopravna pravca: kao arhitekte i, prenosno uzevši, kao graditelji onoga što se sa dosta podudarnosti može nazvati buržoaskim klasnim duhom, bez obzira što ih zatičemo, ne kako ga zidaju, nego kako bespomoćno iščekuju da ih njihova vlastita klasna građevina smrvi, ili kako, sa manje-više uspeha, pokušavaju da se izvuku ispod njenih odrona.
I zar se pridev "graditelji", čak u većem stupnju, ne može pripisati onima što u ime proletarijata grade nov svet, iako je nama, savremenicima, bar za sada dopušteno da osetimo samo njegove nesavršene izglede? Iznad svih graditelj je gospođa Angelina Njegovan, jer za ono što će dvadeset godina podizati neće koristiti nikakvu drugu građu do sopstveno očajanje. I najzad, onaj koji sa strašću drži ovo pero, ne vidi zašto sebe ne bi podveo pod tu neimarsku kapu. Najzad on je taj koji ovu knjigu gradi.
Zatim uzimam slobodu da pozajmim izvanredan, što će reći i lukav, izraz kojim Lawrence Durrell izražava onu unutrašnju krvnu vezu, koja natapajući Justinu, Baltazara, Mauntoliva i Kleu, obrazuje ne roman, ne na neravnopravne organe izdeljenu jedinku, već familiju Aleksandrijski kvartet.
Oni su rođaci, veli g. Durrell, oni ne prethode jedan drugome u onom hronološkom značenju u kome otac prethodi sinu, niti se slede kao što deca u vremenu slede roditelje. Oni su u istoj ravni vremena, razapeti kao mreža sa hiljadu čvorova na istim koordinatama proticanja, i ostali bi tako raspoređeni čak i da su razdvojeni hiljadama godina.
Želeo bih da i ove knjige poseduju tu vrstu nasledne srodnosti, ali da im povrh nje bude pridodat utisak da pripadaju istoj vrsti osećanja stvarnosti. Zahvaljujući tome preko je potrebno peti stav ove kompozicije (pod nazivom "Knjiga o Angelini" on će sadržati prepisku između Isidora i Jakova Njegovana) shvatiti isključivo kao zasebnu istoriju, koja, iako sadrži događaje iz one prve, a oživljuje ih ista porodična krv, ipak poseduju svoj samostalan, autentičan život.
No comments:
Post a Comment