GRADITELJI (XIII deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)
Najzad dužan sam da objasnim zašto sam uzeo jedan muzički oblik (sonatni ciklus primenjen u simfoniji) kao konstruktivnu osnovu, pa čak i unutrašnju strukturu Graditelja, a sledstveno tome i sonatni oblik za Prvu knjigu ili I stav rukopisa i odgovarajuće forme za ostale knjige ili stavove.
To nije bila slučajna ćud, potreba da se "opseni prostota" tako draga nosiocima Gautierovih crvenih prsluka, ni želja da se višesmernim usložnjavanjem sklopa, stvaranjem infrastrukture i za pisca obezbedi nešto od zadovoljstva koje mu je izmicalo dok je pisao ove zamarajuće redove, nije to bila njegova mala zavera, tajna, igra u obliku rebusa, kojoj ne bi morao da bude dosledan, jer ne izvire iz stvarne prirode građe, već iz njegovog kapricioznog duha.
Pokušao sam, naime, da iznađem neku srodnost između veštine slaganja reči u misao i veštine slaganja opeke u građevinu, jer je ova poslednja u užem smislu bila tema moje knjige.
Nisam je našao, sem u onom nekorisnom opštem vidu koji postaje nesnosno ubog kad arhitekta daje pismeno obrazloženje za svoj projekat ili kad pisac opisuje arhitekturu spolja, kao što bi opisao kakav pejzaž.
Pošto neposredna koherencija nije uočena, bio sam prinuđen da pribegnem posrednoj, da pronađem onaj beočug preko koga se jedan niži oblik umetničkog izražavanja (pred Isidorom, zacelo, tako nešto ne bih smeo da lanem) spaja sa jednim višim kao što je to veština apstraktnog mišljenja, onu dakle, vrstu umetnosti čiji principi mogu da se primene i na jednu i na drugu.
Na pravi trag uputio me je sam Isidor. Vrlo često govorio je on da čuje građevine, kao što ima onih koji su u stanju da vide zvukove i onih koji misle slikama. Jednom, kad se sretosmo na ulici i kada ga zapitah kuda žuri, reče mi sasvim ozbiljno: "Idem malo da slušam svoju palatu u Poenkareovoj".
Neću da tvrdim da je bio u večernjem odelu, ali je zacelo bio u euforičnom raspoloženju sa kojim neki ljubitelj muzike očekuje Bachov koncert.
Njegova Azurna sveska, o kojoj je već bilo reči, razgovori što smo ih na tu temu vodili, njegove skice u kojima je grafički dokazivao konstitucionalnu srodnost između određenih tipova građevina i muzičkih formi kao što su fuga, rondo, tema sa varijacijama itd., sa jedne strane, a sa druge moje ubeđenje da je proza konstruisana na kontrapunktalnim principima polifone muzike, neizbežno su me uputili na simfonijski oblik koji sam dao ovim knjigama.
Takođe se osećam obaveznim da skrenem pažnju na još jedan, doduše sasvim nebitan metod kojim sam se poslužio, kasno uvidevši da može izazvati neželjene nesporazume: svuda gde su upotrebljena autentična imena mrtvih ili živih ličnosti (ne retko rođena imena gradova, pokrajina, naroda i pokreta sa svojim doktrinama) nastojao sam da o njima govorim na osnovu opšte usvojenih činjenica, bez ikakvog pribegavanja licenciji poetici, i bez njihovog odlučujućeg uključivanja u napisan svet.
Jer taj svet, svet ovih knjiga, ipak je samo svet sablasti, astralni svemir u kome moja najličnija osećanja imaju manje-više uverljiv privid ljudi od krvi, mesa i mašte.
Pa ipak, dobrog ukusa radi, iz knjige sam izuzeo neke naročito indiskretne pasuse (sve u svemu jedva stotinak stranica iščupanih ovde-onde), koji će biti vraćeni na svoja mesta tek posle moje smrti, i pošto se sa sigurnušću utvrdi da su mrtvi i svi oni na koje se ti iskreni redovi odnose, naravno ako se za tu rekonstrukciju ispolji bilo kakav interes, mada se bojim da bi naša zlurada radoznalost bez žaljenja žrtvovala stotine stranica ovde ostavljenih za onih bednih sto koje su izbačene.
Nadam se, međutim, da će jednom i književnost moći da se oslobodi usedeličkog stida i postane isto tako bezobzirna u osećanju sveta kao što je to njena sestra bliznakinja Politika u njegovom menjanju.
No comments:
Post a Comment