GRADITELJI (XIV deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)
I na kraju moglo bi da mi se uputi jedno neugodno pitanje, štaviše, bilo bi neprirodno da me mimoiđe, pa je probitačnije da ga ja sam najavim i da se, ako mogu, na licu mesta sa njim obračunam, nego da mi ga postavi neko drugi u obliku koji mi zacelo neće biti po volji.
Radi se, naime, o samoj suštini literarne metode primenjene u ovom, u neku ruku, biografskom poduhvatu, radi se o uzurpatorskoj smelosti pisca – kao što opažate namerno izbegavam da se proglasim biografom – da, ne poštujući zakon verovatnosti, podjednako, uza sva ograničenja, bude prisutan i u svetu realija i u svetu imaginarija, da samo na osnovu doduše mnogobrojnih, mnogostrukih i mnogosadržajnijih, no ipak nedovoljnih, nepotpunih i nesigurno dešifrovanih znakova i nagoveštaja, rekonstruiše ceo jedan život,
kao što se samo na osnovu temelja, ruševina i jedva po kojeg dokumenta rekonstruiše neka drevna građevina, da van domena činjenica, iako vođen njihovim živim impulsima, prodre u tajnu Isidorove duševnosti i duhovnosti, po definiciji izvan mogućnosti ma čijeg saznanja, u njegovu podsvest čak, u ono čega ni sam nije bio svestan, da opaža, oseća, umuje, sanja, trpi umesto njega, da u ime njegovo pati, nada se i vojuje sa strahom i sumnjom,
a iznad svega sa sopstvenom bespomoćnošću, kao praotac Jakov sa anđelom noći na mestu zvanom Fanuil, jednom rečju, dakle, da izvrši đavolsku zamenu života u kojoj će biti nemoguće odvojiti stvarnost od uobrazilje, ili ako hoćete, Isidorovu od moje stvarnosti.
Da je Isidor Njegovan izmišljena ličnost, kojoj je stavljeno u dužnost da posreduje između mog viđenja stvarnosti i svih drugih viđenja kojima će ono biti podstrek ili prepreka, ova sloboda bi se još i razumela, štaviše, sa razlogom pretpostavljam da bi bila upisana kao aktiva u moj spisateljski bilans – aktiva zamašnija ukoliko bi i ta sloboda bila slobodnija – i da mi se ne bi prebacilo ma šta pripisao Isidoru i ma kakvim ga neverovatnim osećanjima snabdeo.
Međutim Isidor Njegovan je postojao. Dragi moji prijatelji i sugrađani, vi to znate isto tako dobro koliko i ja. Još i danas se u matičnim knjigama hrama Sv. Save na Vračaru može pročitati zapis o njegovom krštenju, kroz dnevnike Treće muške gimnazije (naravno, ako nisu izgubljeni)
provlači se ime Njegovana u svim godištima od 1945. do 1949. školske godine, sumnjala mogu da prošetaju ispred kuće u Ulici Proleterskih brigada (pređe Krunskoj) u kojoj je stanovao, da posete njegov grob u porodičnoj kapeli na Novom groblju, u oktobarskim novinama 1968. godine mogu se pronaći vesti o njegovom samoubistvu, ono neverovatno oproštajno pismo i čitulja, koju sam, uzgred budi rečeno, ja sastavio.
Najzad, mnogi su ga ljudi poznavali, a koliko se vas divilo njegovim građevinama što i dan danji krase naš grad? Kako je onda moguće pisati ovakvu knjigu?
Zar nije bilo poštenije da se kao savestan biograf opredelim za svima dostupne činjenice koje mogu dokumentovati i čiji se izvori mogu priložiti knjizi u obliku onog tako egzaktnog, tako verodostojnog spiska što pod nazivom "Literatura, dokumenti, izvori" čini impozantniji i ozbiljniji deo svakog akademskog životopisa, nego da se upuštam u pretpostavke koje stoje iznad blagotvornog domašaja svake kontrole?
Neću li, još pre nego što se štamparska boja osuši na arcima ove povesti, biti napadnut, opovrgnut, porečen u ime drugih verovatnijih verzija i vizija Isidorovog života i rada?
Neće li se smesta ustremiti na mene jato oponenata koji će se kleti da ga bolje poznaju od mene, u svakom slučaju da bolje poznaju ovo ili ono područje njegove delatnosti (bez žaljenja im prepuštam svako ponaosob, ali celinu zadržavam za sebe), optužujući me jednovremeno da sam iz ko zna kakvih opakih pobuda falsifikovao istinu o velikom graditelju, da sam iz ogavne zavisti
(još u detinjstvu raspaljene Sidovom upadljivom nadmoći) načinio od njega monstruozan lik u kome ono dobro, plemenito, hajdemo da kažemo i božansko u prenosnom smislu genijalnosti, besramno biva ugušeno pod urođenim pa i gajenim silama zla i demonskog, u prenosnom smislu i na svoj način takođe genijalnog? Sve u svemu, najmanje što mi se može prebaciti jeste da nisam pisao o Isidoru već povodom njega.
No comments:
Post a Comment