GRADITELJI (XV deo)
(Predgovor za jedan nedovršen roman)
Od optužbe da sam ga mrzeo neću se braniti. Neka ovaj rukopis bude moja odbrana, kojoj ću ovde dodati ubeđenje da mane velikana ne umanjuju njihovu slavu nego je samo čine ljudskom.
Uostalom, nije li Francis Bacon, Lord Kancelar Engleske koji je u Novum Organum Scientiarum tako uzvišeno alarmirao ljude da se oslobode lažnih predrasuda, lično oterao u smrt svog dobrotvora i protektora Essexa, što bi mu se oprostilo samo da je i zahvalnost smatrao takvom predrasudom, za šta u njegovim rukopisima nema nikakvog dokaza?
Nije li Goethe, nalazeći reči opraštanja i opravdanja za svoju Margueritu u Faustu, kao ministar potpisao smrtnu presudu jednoj vajmarskoj čedomorki?
Nije li olimpijski Hugo, Hugo pisac Jadnika, Hugo tvorac jednog Mireja, bio tako gnusna škrtica, što ni bogu tamjana ne bi dala, da je u knjizi rashoda pod licemernom rubrikom bienfaits (dobročinstva!) ubeležio bedne sume što ih je s vremena na vreme bio primoran, u bukvalnom značenju te reči, da plati svojim zavedenim služavkama?
Nije li Balzac (onaj bez de) bio snob koji bi rođenu dušu razmenio za makar kakvu plemićku titulu, pa kako se niko nije setio da mu je udeli, sa kraljevskom mirnoćom sam je sebe takao mačem po ramenu?
Zar bogonosac Dostojevski nije bio klinički poročan? A Marcus Valerius Martial, nije li krčmio svoje stihove za paru, za koju ni najbedniji prosjak ne bi sebi dozvolio da pruži šešir?
Beethoven je bio divalj kao vepar i nesnosan kao hronična bolest, Edgar Allan Poe drevna ispičutura, da primere iz arhitekture ne pominjemo, kako se ne bi pomislilo da se time zaobilazno ukazuje na neko ružno svojstvo Isidorovog naličja.
Međutim, mišljenje da nisam pisao o njemu nego povodom njega (stoga se i ustežem da se nazovem biografom), e pa, to će mišljenje, ako bude izneseno, svakako sadržati dobar deo istine o neobičnom duhu ove knjige.
Za mene je oduvek bilo od pretežnije važnosti da jedan život na unutrašnjoj teritoriji bude dosledan svom ustrojstvu, nego da ostane veran ravnodušnim činjenicama koje ga najčešće jednostrano, a gotovo uvek pogrešno komentarišu. Jer, dela prestaju da budu naša u trenutku kada ih počinimo, a mi opet stičemo onaj deo nevinosti koji smo u njih utrošili.
Neka to, uz osećanje spokojstva, bude moj odgovor. A iskrenost, po mom sudu jedina ostvarljiva istinitost, neka zameni onu žuđenu, za koju ja nisam sposoban, kao što mnogi misle da jesu.
A sada više nema šta da se kaže, sem da se usrdnom molitvom prizove Bog da blagoslovi početak ove gradnje, da ga obdari svojom bezmernom milošću i praštanjem za zablude koje će pisca nema sumnje upravljati na njegovom trudnom hodočašću u prošlost. Ali, ovako ili onako neka bude volja Njegova post hominum memoriam.
(Savremenik, br. 3, 1968.)
No comments:
Post a Comment