ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (IV deo)
Najzad smo u poslednjem, arheološko-antropološkom primeru. U protoistoriji i istoriji. Pogledajmo retke iskopine ertrurske civilizacije, pokraj minojske, najtajanstvenije na tlu Evrope. Iz njih možemo saznati kako su izgledali, kako su se oblačili, pa pomalo i kako su živeli Ertrurščani. Možemo, ruku na srce, saznati čak i kakvi su im bili nužnici.
Priznajem da to nije beznačajno. Način na koji čovek vrši nuždu govori o njegovom higijenskom standardu, ovaj o vrsti civilizacije, a ona korespondira s duhovnim stanjem doba. Ali, iz svega toga, uključujući i nužnike, osim preko analogija, u kojima preovladava naše mišljenje i osećanje, ništa ne možemo saznati o tome kako su Ertrurščani osećali, šta su Ertrurščani mislili. A tu leži ona prava istorija koja tako često izmiče umetnosti.
Suštinska istorija, bar ukoliko se tiče književnosti, kreće se nevidljivim kanalima mišljenja i osećanja, nipošto kanalizacijom koju vidimo i kojom teče uglavnom izmet. Istorija je ono što se, uprkos naše pismenosti, ne može zabeležiti, ili materijalizovati, uprkos naše graditeljske, rukotvoračke i pronalazačke veštine. Ona, dakle, nije samo ono što je zapisano ili u materiju pretopljeno, a često to uopšte nije.
(U istoriju, onu bitnu i određujući, ulaze – ali samo kroz vrata Umetnosti – i alternative koje se nisu realizovale, potencijalna stanja, odlučujuća za razumevanje epohe, pa i sve ono što se nije zbilo, i što je, upravo zato što se nije zbilo,k istorijski važnije od onoga što jeste). Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire, ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.
Dozvolite mi da ovaj model odnosa prema istorijskoj stvarnosti ilustrujem mojom proznom obradom jedne poruke Aleksandra Solženjicina, ispisane u predgovoru za Arhipelag Gulag:
"Decenije će proći, ožiljci i rane prošlosti zaceliti se zauvek. Neka ostrva Arhipelaga raspašće se i prekriće ih polarno more ništavila. Ali jednog dana, u budućnosti, Arhipelag, njegov vazduh, kosti njegovih žitelja, smrznute u kristalu leda, biće od naših potomaka otkrivene kao neki neverovatni salamandri ..."
Ali kada dekade prođu, kad se led istopi oko istorije Gulaga, i arheolozi budućnosti otkriju kosti Zeka, te misteriozne podvrste humaniteta, mutanta naše čudovišne logike u ukrštanju s žudnjom za boljim životom, ništa ne garantuje da će ta istorija biti ispravno shvaćena i da će nada Solženjicina dobiti svoje pravedno zadovoljenje.
Pod sasvim mogućom pretpostavkom uništenja svih pisanih tragova, pod pretpostavkom dugotrajne eliminacije našeg veka iz memorije ljudske vrste, istorijski roman ispisan isključivo na osnovu arheoloških nalazišta Gulag mogao bi dovesti do groteskne zablude, opisane u jednoj od mojih priča, posvećenih Orwellu, koje pod naslovom 1999 treba da se publikuje krajem ove godine.
No comments:
Post a Comment