ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (IX deo)
Pokušaću sada, dame i gospodo, da ove teze ilustrujem primerima. Za dokaze se – kao i uvek uostalom – nema vremena, pa ću sa žaljenjem, ostati na tvrđenjima.
Počeću od rđavog uzorka istorijskog romane što ga je napisao dobar pisac. Očevidno bez nekog jačeg umetničkog, duševnog i filosofskog nagona, pogotovu afiniteta, Robert Graves je "sastavio" roman o Vojvodi Velizaru, vojskovođi Justinijanove ere, tek nešto bolje nego što slične pseudoromane o engleskoj istoriji pišu ovdašnje domaćice kad se, iznevši decu na put, intenzivno počnu dosađivati, a nesreća hoće da su im kompletne biblioteke blizu samoposluge iz koje se hrane.
Osećajući, ako baš ne čuvenu gibonovsku mrzovolju prema hrišćanstvu, a ono dublje nepoznavanje Istočnog Mediterana i komplikovane klime veka, u kome se Vera pripremala za buduće vizantijske ortodoksije, hereze i šizme, izabrao je jasnije vreme, u kome je latinska tradicija, (u smislu rimske ideje), na Bosforu još živa, u nadi da će ga ono držati u intimnom kontaktu s pričom i temom, kao što ga je držalo kad je pisao sjajnu povest Zapadnog Mediteran i Klaudiusa, Cara i Boga.
Skeptik, učenik racionalista, obožavatelj, ali i razoritelj mitova, on je već u svom Zlatnom runu, književno znatno uspelijem delu, izopačio jedan čaroban arhemit za račun zdravorazumskih tumačenja pagana našeg stoleća. bogove je pretvorio u kolose humanih mana i vrlina, (sledeći tako, priznajem, omiljenu zabavu obrazovanih Grka), a na ljude i njihove sudbine gledao isto onako cinično kako gledamo mi, no nipošto kako je gledao Grk rane antike.
U Vojvodi Velizaru, međutim, nema ni poetične bajke Runa, ni fine ironije Klaudiusa. Fakta su gimnazijske kakvoće, a uz to pogrešno shvaćena i aljkavo konstruisana. Dobili smo komercijalnu priču skromnog misaonog i književnog nivoa, koja je, onako kako je ispričana, apsolutno nemoguća u Vizantiji, ni tog, ni bilo kojeg drugog doba.
Obratimo se zato, s olakšanjem, pravim uzorima.
Prvi od njih je, do sada nenadmašno remek-delo metaistorije romana: Josif i njegova braća. Biblijsko-povesna epizoda, tačka ukrštanja dva drevna naroda, gospodarsko-egipatskog i sužanjsko-jevrejskog, dobila je, upravo magijskom vernošću duši i duhu minulog doba, transcedentnim tumačenjem fakata, univerzalno značenje, važeće za sva vremena i sve nivoe humaniteta.
Karakteri koji se kroz Mannovu priču kreću, kod kuće su u svom dobu, ali ih prepoznajemo i oko sebe, jer nose čovekove neizmenljive, fundamentalne, sudbinske osobine, tek privremeno i provizorno okovane u forme određenih istorijskih godina.
Mnogostruka značenja ove epske polifonije aktuelna su i danas kao što su bila pod faraonima, ali ne zato što je Mann naš svet vratio u prošlost, odnosno sadržinu našeg uneo u formu prošlog – mada su inicijalna iskušenja, očigledno, bila jaka – već što je besprimernom intuitivnom snagom, uz potporu moćnog obrazovanja i filosofskog duha, pronašao nadvremeno-bezvremenu tačku, u kojoj se seku oba, u kojoj se, uostalom, ukrštaju ose svih svetova i svih vremena.
Neverovatno bogatstvo ideja i misli, duše i duha, inteligencije i mašte, stila i jezika, čini od ovog dela Keopsovu piramidu književnosti, čiji se graditelj ne može zamisliti drukčije nego kao drevni Mag u trenutnoj inkarnaciji savremenog pisca.
No comments:
Post a Comment