ISTORIJSKI ROMAN I ISTORIJSKA REALNOST (VI deo)
Drugi, psihološko-psihijatrijski smer, kaže istu stvar, ali ne o temi, nego o nama koji se njome bavimo. Kao čovek, svaki je pisac stvarnost za sebe, nepodudarna ni sa jednom drugom, živom, još mrtvom ili metvom već, (aktuelnom, potencijalnom, minulom). Svakome je od nas ova, navodno zajednička stvarnost – Rorschachova mrlja, koja nam saopštava nešto drugo, svaka protekla stvarnost takva mrlja, samo sada još i nevidljiva, ličnom iskustvu nepristupačna.
Objektivno ne postoji. Ako i postoji, pisca se ne tiče, jer mu nije dostupno. Ako i postoji, pisca se ne tiče, jer mu nije dostupno. Ako u onim retkim i čudesnim trenucima i jeste, to nije zahvaljujući razumu, već mašti, nije pomoću inteligencije, već uz pomoć intuicije. Prema tome, najviše što o istorijskom romanu možemo reći jeste da je on personalno i imaginativno viđenje jedne tajanstvene Rorschachove mrlje, čije je konture izbrisalo vreme.
Druga dva smera, biološko-paleontološki i arheološko-antropološki, uvode nas u praksis. Pisanje istorijskog romana, poručuju nam ove analogije, mukotrpna je i neizvesna rekonstrukcija izumrle životinje na bazi izgleda njene repne kosti. Nizanje pretpostavki o tome kako je mogao misliti i osećati, postupati i živeti čovek o kome su naša znanja posrednija i skromnija nego ona što ih imamo o vasioni.
Posao, ukratko, u kome će se Razum, ako nije arogantan, kakav je najčešće, malo kod kuće osećati. Zato će zbunjen i bespomoćan, snabdeven jedino faktima, koja su tek ljušture stvarne ljudske istine, potezati za alibijima.
Pisaće istorijske romane pune tzv. činjenica koje nam o dobu jedva šta bitno saopštavaju. Sastavljaće – da, baš sastavljati kao deca lažne građevine od kockica – knjige koje će, opisujući Džingis Kana, smerati da demaskira Staljina . Proizvodiće pseudoistoriju, po kojoj će se poput sablasti, micati animirani i kostimirani leševi prošlosti.
U tim žalosnim tvorevinama Razuma demonstriraće se osećanja koja u datoj formi nekad jednostavno nisu egzistirala, raspravljaće se o idejama dobu još nepoznatim, upotrebljavaće se još nerođeni rečnik, ali, više od svega, i jedna bastardna logika, napola nedoučena naša, napola krivo shvaćena prošla.
Junaci tih "objektivnih rekonstrukcija" postupaće onako kako ondašnji ljudi nikad ne bi postupali, misliti nezamislive misli, osećati nepoznata osećanja, a pisac će se, da najzad završimo, raskošnim deskripcijama diviti Partenonu što se, veličanstveno beo, tako delikatno slaže s grčkim belim, krševitim pejzažem, dok je Partenon , zapravo, bio nepodnošljivo drečavo ofarban, (za nas, razume se, nipošto za Grke kojima je more bilo homerski rumeno).
Time smo kazali šta istorijski roman nije i šta ne sme da bude.
No comments:
Post a Comment