Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
NAJZAD I JEDAN DOBAR ŠVABA!
„
Prelistavam Dnevnik. Za „Crnoberzijance" mi je nužan jedan dobar Nemac. A potom i jedan ludi Srbin. Prvi bi dokazivao da svi Nemci nisu rđavi. Drugi da svi Srbi nisu pametni. Oba su mi nužna zbog uverljivosti radnje. (A dobar Nemac takođe i zbog prevoda na nemački). Nadam se „dobrog Nemca" naći među pozadinskim grenadirima, s kojima sam, na majčinom imanju u Bavaništu, između četrdeset prve i četrdeset četvrte, igrao ping-pong,
sve dok nisam shvatio da bi se to jednog dana moglo protumačiti kao kolaboracija s neprijateljem i baciti senku na moje izglede da u budućnosti postanem „neko i nešto", uloga na koju se građanin, uz požrtvovani trud porodice i znatne novčane izdatke, još od malih nogu sprema, pa ako, uprkos tome, „niko i ništa" ostane, može svoj poraz pripisati samo sebi, ako je baš tako malerozan da nema istorije koja će mu pružiti opravdanje. Što se tiče ludog Srbina, njega nisam morao da tražim u ratu. Za njega mi je stajao na raspolaganju ceo Dnevnik ..."
(Dnevnik, 1977)
„Kao što sam se nadao, našao sam za „Crnoberzijance" svog dobrog Švabu tamo gde sam ga 1944. ostavio. U pozadinskom garnizonu u Bavaništu kraj Pančeva. Zvao se Hans Pipldorf, imao oko četrdeset godina, gvozdenu boju kose, dionizijske obraze, duboko osećanje realnosti i zdrave, trgovačke pojmove o životu ..."
(Dnevnik, 1978)
Zatekao sam ga u vrtu. Kresao je ruže. Kod kuće, u Pfalzu, imao je vlastiti ružičnjak. Nije bio prostran kao što će biti generala Đorđija Njegovana u "Crnoberzijancima", ali je bio jednako dobro uređen i negovan. To će mu pomoći da se u Beogradu, kao posilni pukovnika von Blauringa, inspektora vojnih menaža, sa rekviriranim kvartirom u generalovoj vili – gde sam ga imao nameru dovesti – ne oseća baš sasvim uljezom.
Stilizovane u obliku mesnatih hondrokefaličnih glava, crnih čvornovatih žila, generalove ruže će marširati kao SS kompanije na paradi. Kad procvetaju, strojiće se u damasknobelim, grimiznim i zlatnim mirisnim vodovima. Ružičastih, narandžastih, pegavih, kolebljivih poluboja, u koje, balkanski neuredna, zarastaju susedna imanja, ovde uopšte neće biti. General načelno ne podnosi neodlučnosti. („Šta, dovraga, znači – naradžasto? Nešto je ili crveno ili žuto?")
Hans bi voleo da može logično misliti. S jednostavnom hromatikom, na žalost, jedan narednik u ratu nigde ne dospeva. Osim na Istočni front, eventualno. Prosta hromatika važi isključivo za oficirski kor. Od pukovnika na gore sve je ili crveno ili žuto. Na dole, prema podoficirima, postaje ružičasto. Sasvim dole, među redovima i vodnicima, sve je prljavo sivo.
Takođe bi voleo da se već jednom okanu nejasne "ružičaste" misli, što im, poput bastardima, ne može odrediti poreklo, ali oseća da ga je s njima, kao nekom tajanstvenom istočnjačkom zarazom, inficirao još davno u Pfalzu, prijatelj i mušterija Aron. („Nema crvenog i žutog", govorio je. „Sve je manje ili više naradžasto. Samo mi to ne opažamo. Kad je malo manje naradžasto – vidimo žuto, kad je malo više – crveno".)
Aron je bio zagubljena semitska kap na nekoliko desetina kilometara čiste arijevske krvi. To je otežavalo život mesnom SA Führeru, jer je, kad god bi se osetio naročito velikim rodoljubom, svoje momke morao kamionima transportovati u Majnc, gde u Jevrejima nije vladala oskudica kao ni u svim ostalim potrebama. U doba postversajske krize, pritisnut golom borbom za opstanak, koji se, u odsustvu Mein Kampfa, još uvek vodila bez nužnog filosofskog opravdanja, nije Hans u sebi video ništa naročito.
Niti je znao da je ona poslata od Proviđenja da ga načini Nadčovekom. Držao je, kao i većina nižeg srednjeg staleža, da je i nju skrivila nesposobnost socijaldemokrata. Zato je glasao za katoličke konzervativce g. Hindenberga, kao i Aron, uostalom, s tim što je Aron za svoj izbor imao nešto gluplje razloge.
Kod kuće, u Pfalzu, koji je imao i svoje demone i svoje pesnike – pre nego što su poslednji otišli u koncentracione logore – Hans je bio duvandžija, sve dok od mesnog SA Führera, u pivnici, posle pete krigle, nije doznao da je takva ništarija jedino blagodareći sramnom Versajskom miru, da je zapravo Tevton iz drevnih nordijskih Saga, potencijalni Markgrof neke još nedefinisane Marke na Istoku, o čemu je opet, SA Führer obavešten od izvesnog g. Juliusa Streichera iz lista Stürmer.
Tom prilikom, ali posle osme krigle, saznao je takođe i za podmuklu ulogu koju je u stvari njegove Markgrofovije odigrao prijatelj Aron. Taj je dripac, naime, u Versaju sedeo s obe strane pregovaračkog stola. Kao pobednik je diktirao nemoguće uslove, kao pobeđeni ih spremno prihvatao. „Je l' si shvatio prljavu čifutsku igru?" – štucao je SA Führer, takođe potencijalni Markgrof, koga je međunarodna jevrejska zavera prinudila da prodaje kobasice.
Mada je svoje socijalno kasapsko stanje smatrao privremenim – na duhovno nije imao primedbe – posle desete krigle bio je toliko deprimiran da samo što nije zaplakao. Uzdržao se na vreme. Pripadnost NDSRP-u statutarno mu je zabranjivala svaki ljudski sentiment sve dok je u toku bitka za Veliku Nemačku.
Hans nije baš uviđao očiglednost veze između kolonijala Arona i volstritskih finansijskih magnata, između Jevreja, Versaja, inflacije i svojih dugova, ali mu je prijalo osećanje da je u nečemu nepravedno oštećen.
U najmanju ruku, imao je na čemu da se iskali kad bi mesečni bilans trafike podbacio. Filistarski predostrožan, međutim, nije smatrao potrebnim da i Arona obavesti o njegovoj odgovornosti za šugavo stanje zemaljske privrede. Činilo mu se preuranjenim da zbog neke maglovite grofovije na Istoku izgubi najstrasnijeg pušača među mušterijama na Zapadu. (Aron je, očigledno, sve više pušio ukoliko je nadljudska stranka dobijala sve više glasova na izborima. Imao je za taj uspeh jednostavno objašnjenje. "Koja budala", govorio bi rezignirano, "ne bi htela da bude – natčovek?")
Mada je nibelunškom preduzeću išlo dobro, Hans mu se nije priključio sve dok, na drugoj pijanci s SA Führerom, nije razumeo da bi, u slučaju pristupanja, članovi Stranke bili obavezni da duvan kupuju od njega. Morao bi se, dabome, odreći zadovoljstva da ga prodaje i Aronu. „Razumeš valjda da Arijevac ne može pušiti duvan koji puši jedna jevrejska svinja?" Hans se u ovakvu dijalektiku nije razumevao, ali se u ciframa dobro snalazio.
Upisao se i izvestio Arona da mu više ne može prodavati cigarete. „Ti shvataš da u tome nema ničeg ličnog", rekao je. „Stvar je u potpunosti trgovačke naravi". Kao trgovac, Aron nije imao primedbe. Kao čovek, otišao je kod drugog trafikanta, a zatim kod petog uspeo cigarete da kupi.
U međuvremenu, Hans je stupio u SA. U mestu, naime, nije bilo bioskopa, a alkohol mu je škodio. SA Führer ga je uporno pozivao: "Ne znaš šta propuštaš. Silno se zabavljamo". Ispalo je da je, doduše, uniforma sasvim zgodna stvar – čovek nije morao habati civilna odela – ali je sama stvar bila u priličnoj meri monotona. Regularno prebijanje mesnog komuniste, psovanje mesnog sveštenika i razbijanje izloga jednom jedinom mesnom Jevrejinu, kako god se uzme, nije se moglo smatrati nekom izuzetnom zabavom.
Monotonija je ubijala svako zadovoljstvo skriveno u nanošenju zla bližnjem. U poređenju s gradovima, odakle su stizale uzbudljive vesti, o masovnim relijima i odgovarajućem broju povređenih, ono što su oni kod kuće postizali bilo je uistini diletantski. SA Führer je očajavao: „Šta ti iz Okruga zamišljaju kad nam stalno prebacuju da nismo dovoljno agilni?
Kako možeš biti s nekim dovoljno agilan ako ga i za drugi put moraš čuvati? U Berlinu ne moraju meriti puls čoveku dok ga mlate. Na raspolaganju uvek imaju drugog. Ja moram. Jer ja drugog – nemam. Sreća je jedino što je naš tvrdoglav kao mazga. U lepim bi se govnima našli kad bi tome palo na pamet da promeni mišljenje i postane nacist". „Zar to nije cilj?" Pitao je oprezno Hans. „Bio bi", odgovorio je SA Führer, „kad se drugi komunistički dripac ne bi nalazio na sto kilometara odavde".
Redovne lokalne „Nedeljne srče", kako se nazivalo demoliranje Aronove radnje, privlačile su sve manje sveta i izazivale sve manje zverskog entuzijazma. Hans ga je, uostalom, izveštavao o datumu i tehničkim pojedinostima napada i sve je teklo nekako intimno, drugarski, gotovo po sporazumu, što je u priličnoj meri reduciralo uživanje. Čovek se nije mogao osećati prirodan, instinktivan i time ispunjavati jedan od fundamentalnih uslova nove filosofije, života, ako se životinju morao pretvarati uvek samo u određeno vreme i uvek juriti jednu te istu kozu.
Povrh svega, Aron im je, sa nekih preverznih razloga, poznatih jedino njegovoj nihilističkoj rasi, priredio pakost. Jedne nedelje, iako pravodobno izvešten o predstojećoj poseti obnovitelja Nemačke, nije zastaklio razbijen izlog, niti u red doveo od ranije ruiniranu radnju. Stajao je u kršu iza tezge i užurbano pušio. „Zamisli svinju!" besneo je SA Führer. "Jednostavno nije našao za potrebno da sopstvene stvari u red dovede! A ovamo, smatra sebe nekim poslovnim lumenom!" "Šta ćemo da uradimo?" pitao je Hans.
Promena je najednom čitav posao oživela. "Ruiniraćemo njega", kazao je SA Führer. "Šta nam preostaje?" Hans se u duši složio. Nekim ljudima se zaista nije isplatilo pomagati. "Znaš kako je s tim", komentarisao je sedeći iste večeri na Aronovoj postelji. „Svi ponešto moramo doprineti Stvari. A to i tebe obuhvata. I ti si, najzad, Nemac!" „Vidim", rekao je Aron. „Sve me boli". „Mogao bi u tom slučaju pokazati malo više razumevanja za našu zaguljenu situaciju. Ne možeš očekivati da se ljudi oblače u uniforme i marširaju toliki put – zabadava?"
Kad su idućeg puta naišli, izlog je bio ceo i radnja spremna za obred. Ali nije bilo Arona. Od njega je ostalo samo mršavo truplo obešeno o kuku za luster i prazno paklo cigareta na tezgi. Razbijanje izloga izgubilo je smisao. Nešto ga se našlo još jedino u njenom raznošenju.
Ali za redovne partijske aktivnosti ostali su sad samo komunisti i sveštenik. Kad je, ubrzo potom, usled palpalne neosetljivosti novog i neiskusnog člana SA, komunist umro, a pastor odveden u logor, stanje je postalo nepodnošljivo. „Sad možemo da osnujemo pevačku družinu", kazao je rezignirano SA Führer.
Moglo se, doduše, ići na strelište.
Meta je bio debeli Jevrejin izrezan u krutom kartonu i trobojan. Crveno za područje smrtonosnog, zeleno ozleđujućeg pogotka. Bela boja nogu i ruku obeležavala je zone koje skupom municijom nije vredelo gađati. Hansu surogati nisu prijali. A kome prijaju? Mesnu sekciju SA zahvatila je teška duševna ustajalost. Srećom, došlo je do rata. Stvar s njegovom Markom na Istoku dugo se zavlačila i vukla diplomatskim kanalima. Poljaci nisu bili raspoloženi da priznaju golu prirodu i prava na njoj zasnovana. Pozvali su se na nekakve staromodne građanske sporazume, dogovore i kompromise.
Međunarodna jevrejska zavera prinudila je Reich da za Hansovu Marku ratuje. Hans je osetio da stvar postaje ozbiljna. Premda mu nije bilo baš sasvim jasno šta tako intimno povezuje međunarodni finansijski kapital s boljševizmom – uprkos naporima ministra g. Göbelsa da mu vezu rasvetli – niti zašto se toliki puter pretvara u topove kad je u svakom pogledu ukusniji od čelika i željeza, ipak je razumeo da će svetom poteći dosta krvi pre nego što bude kadar svoju Marku na Istoku preuzeti, i da je pametnije ako, u međuvremenu, dok čeka, zaradi što više stvarnih maraka.
Kad su mu se trgovački bilansi potpuno osušili na vatri ratne privrede, bilo mu je jasno da ga je vođa Reicha za nos povukao. Na žalost, već je bilo kasno da sa svojom renoviranom trezvenošću počne nešto pametno u građanstvu. U međuvremenu je mobilisan. S njim je unovačen i njegov SA Führer. Bio je u naponu krstaškog elana. "Stvar je najzad krenula!" izjavio je dok su se vraćali iz regrutnog centra. "Svaki će od nas za par godina imati svoj Gau". "Sve nešto mislim ..." počeo je Hans, ali ga je starešina prekinuo: "Nema tu šta više da se misli. Te civilne prnje možemo obesiti u orman". Bio je srećan što ga je rat oslobodio obaveza da gubi vreme tražeći neprijatelje. "Misao smeta dobrim refleksima". To je bio njegov konačan zaključak u pogledu svega što je ta Misao postigla za poslednjih nekoliko hiljada godina.
Hans je rešio da ga ovog puta ne posluša. Počeo je misliti u času kad se SA Führer tog luksuza definitivno odrekao. Misao je možda i mogla smetati u ratu njegovog starešine. Rat, što će ga on, Hans, voditi, nije bio SA Führerov, i u njemu je razmišljanje, račun, odmeravanje, igralo presudnu ulogu. Hansov rat je imao da bude trgovački.
Primenjujući formulu, uz nešto sreće, našao se u Intendaturi. S njom je krstario Evropom onako kao što su rani Njegovani, putujući romejski torbari, išli za otomanskim ordijama. Gurbetovao je u Češkoj, Poljskoj, Holandiji, Francuskoj, dok se nije obreo na Balkanu, najpre u Grčkoj pa u Srbiji, i tu zaglavio.
Kad smo se bolje upoznali, izneo mi je svoj sud o poslovnim sposobnostima nacija s kojima je trgovao. Nismo rđavo prošli. U pogledu Crne berze, Beograd se, naravno, nije mogao porediti s Atinom, ali smo s Francuzima držali korak, ostavljajući daleko iza sebe severnjačke narode, čija je ideja o Crnoj berzi u ratnim okolnostima bila zbilja ekstravagantna. "Ti su idioti zahtevali od mene da im isporučim minobacače". "I šta si uradio?" pitao sam ga. "Šta sam mogao kad ih nisam imao. Prodavao sam im obične mitraljeze".
Pitao sam ga, takođe, šta je bilo s njegovim SA Führer. "Taj je već dobio Gau, svoju Marku na Istoku. "Gde?" "Na Crnom moru, kod Odese." "Lep kraj. Je li prostrana?" pitao sam. "Ne baš". odgovorio je. "Marka od dva sa jedan ne može se uzeti kao naročito velika, ali je dovoljna da se čovek ispruži".
Eto, tog Hansa Pipldorfa premestiće 1944. u Beograd. Tamo će postati posilni pukovnika von Blauringa, Inspektora vojnih menaža Grupe Jugo-Istok. U kući đenerala Njegovana doći će u dodir s njegovim mladim rođakom Aleksandrom iz "Crnoberzijanaca" i s njim će uspešno unapređivati naše šanse da u Crnoj berzi prevaziđemo čak i Francuze.
Nisam ga, međutim, predstavio ovde samo zbog njegovog doprinosa okupacionom privrednom životu, mada je bio znatan, niti što je, uprkos trgovačkim sebičnostima, prirođenim pozivu, bio bolji od većine Nemaca koje sam upoznao. U prvom redu sam imao na umu izvanrednu prilagodljivost životnim prilikama. Bilo je kod Hansa nešto više od puke snalažljivosti kojom svi manje ili više raspolažemo. Snalažljivost je, na kraju krajeva, plod rđavog iskustva.
Kod njega kao da je bila preiskustvena, vitalna sposobnost, izvežbana, ali ne i uvedena iskustvom. To je njegovim svinjarijama davalo nevinu, prirodnu čar neizbeživog. Mi smo se svinjarija, pomoću kojih se preživljava, morali učiti. On ih je, kad god su mu bile korisne – ali samo onda – činio spontano kao što drugi dišu. Vi ste ga mogli osuđivati, mada bi zavidljivost bila iskrenije osećanje, ali ga niste uspevali mrzeti, kao što ne možete mrzeti vodu koju kiše izlivaju iz korita, premda vam prete potapanjem.
Među ljudožderima bi većina Kantovih učenika svoju snalažljivost iscrpla u pokušajima bekstva. Hans bi tretirao i tu mogućnost. Ali, ako bi mu se učinila neproduktivnom ili neizvesnom, on bi se pridružio gozbi. Ma kako bismo se mi lično u takvim situacijama poneli, ne možemo poreći istinu da je među ljudožderima kanibalizam jedina snalažljivost koja se broji.
(Književnost, br. 4, 1979)
