“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (II deo)
— Trebalo je da se rodiš u zlatno doba stoprocentne kamate — rekao mi je deda. — Zelenaštvo deluje danas reptilski.
Bio je ozlovoljen što sam podigao cenu rezanom duvanu za lulu, koji sam za njega nabavljao.
— Na kraju krajeva ja sam ti neki prokleti deda!
— Zato na tebi tako rnalo i zarađujem — objasnio sam ljubazno.
— Zar ne bi mogao, bar na meni, ni to malo da zarađuješ?
— Isključeno. To bi mi ubilo svako samopošto-
vanje.
Rastao sam u magičnom okupacijskom trouglu. Glad me je odvodila u mahagonu trpezariju, gde se na hroničnoj nuli jelo u rukavicama i pod šeširima i gde je u lušatijsko gluvo doba noći iz velikonemačkog Blaupunkta, sa anglovampirskim optimizmom nečeg neuništivog, odjekivao grlen malosrpski glas g. Harrisona sa BBC-a;
S. A. C. — Komanda savezničke strateške avijacije potiskivala me je pod zemlju, u porodično sklonište smešteno u podrumu naše kuće u Krunskoj, gde sam putem bombi od hiljadu kilograma podučavan o praktičnom značenju slavne formule o “slobodnom padu tela kroz prostor”;
a roditelji me slali u Treću mušku realnu gimnaziju, gde su me rezignirani posvećenici “najplemenitijeg poziva na svetu”, s bednim uspehom uostalom, protivu životnih nevolja pokušavali impregnirati znanjima, za koja su obavešteni školski krugovi, pušeći u klozetu,
tvrdili da će posle revolucije biti neupotrebljiva, premda ja ni pre nje nisam znao šta bih pametno započeo sa “dubljim razlozima oštrog otpora Hanzeatskih gradova Njegovoj ekselenciji vojvodi od Albe de Medina Sidonie”, niti sa glagolima, čak i ako mi nekim čudom uspe da ih nađem u rečenicama:
“Sunce se spuštaše na zaranke. Marko izvadi pištolj iza pojasa. Konj, plašljiv, okrete se i skoči ulevo. Pištolj puče. Miloje lednu. Neka strava prođe ga celim telom”.
Meni se u stvari činilo da sam u školi oduvek. I to uvek u prokletom V razredu, jednom od neparnih čudovišta obrazovanja kojima je nastavni program stavio na srce da umore svaki otresitiji i nezavisniji duh. (I da ga ozledi, III obogalji, V smrtno rani, a VII mu zada Coupe de grâce.)
Ali, razume se, iako je ovo Balkan na kome je sve moguće, tako nešto ipak nije. Morao sam i ja prelaziti iz razreda u razred, samo to nisam zapažao, kao što moribund od kuge, obuzet beznađem, ne primećuje da je umesto nje dobio koleru.
Najveći deo vremena, međutim, provodio sam baveći se “podrivanjem ekonomske stabilnosti Nove Evrope” Crnom berzom, rafiniranim načinom koji su smislili Francuzi da se ne bi morali petljati sa bombama.
*
“Samo jedno HALO i mi smo već u vašem stanu da procenimo i otkupimo sve što imate na prodaju. Grad Braničevo, Pašićeva 7 (ugao), tel. 27-585.” i “Zlatne zube kupuje zlatar Dejanović. Kralja Aleksandra 6.”*2 anonse su, nema sumnje, u najboljoj čaršijskoj tradiciji.
Teško je poverovati da bi im odoleo iko kome je godine 1944. išta još za prodaju ostalo. Osim zlatnih vilica, naravno, a o njima se srećni vlasnik, kad god je hteo, mogao sporazumeti sa g. Dejanovićem. Ali moja gimnazijska firma, bedni meteorit u moćnim maglinama beogradske Crne berze, prinuđena da se poput orahove ljuske omražene privatne inicijative provlači između podvodnih stena
“An die Bevölkerung Belgrads” Kreiskommandature, naredbi Vlade narodnog spasa, saopštenja Direkcije za ishranu grada, propisa Komesarijata za cene i nadnice, kreditne suše i familijarnog ugleda, nesaglasnog sa trgovinom “na malo, ispod tezge”, nije mogla svoje usluge da preporučuje na oglasnim stranicama listova. Reklamu su besplatno obavljale mušterije, udružene sa hroničnom oskudicom svega što je Beograđane posle Ujedinjenja držalo u uverenju da su, uprkos pakosnim sumnjama, pripadnici evropske civilizacije.
Planska privreda je većinu mirnodopskih proizvoda proglasila zabludama plutokratskog duha, profita i komfora. Ostatak je služio ratu, kojim će Nova Evropa svojim indoevropskim nadljudima obezbediti hiljadugodišnje carstvo u zodijačkom znaku Vodolije.
Evropljani su u međuvremenu gulili proju, pili kafu od hrastovog žira, odevali se u presovanu koprivu, obuvali drvenjake, duvan zavijali okupacijskim novinama, zagrevali se “radom koji oslobađa” i zabavljali saznanjem da su im sve te prednosti zdravog nad korumpiranim društvom zagarantovane produkcijom najsavršenijih topova na svetu. Čistokrvni arijevci su manufakturno proizvodili prvoklasno oružje i nešto sumnjivija totalna rešenja. Ostali narodi proizvodili su uglavnom neprilike i mrtve.
No comments:
Post a Comment