“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (III deo)
Što se tiče Srba, naš je rasni status bio nekako labavo, neodredeno regulisan. Kao da je i eugenika vodila računa da se bavi Balkanom, evropskim slepim crevom, na kome je u Zlatna pelaška vremena sve bilo moguče i gde su se milenijumima smenjivale mitske nelogičnosti, orijentalne konfuzije i slovenske nepredvidljivosti.
Dokumenta dokazuju da smo kao brahikefalni neardertalci, zanemarujuće razvijeniji od orangutana, boljševičkih komesara i Jevreja, bili određeni za eksterminaciju. Onda se zbilo slavno balkansko čudo jednom i u našu korist.
S peškirom i sapunom od kamena zaustavljeni smo na samim vratima istorijskog krematorijuma, od strane Reichsführerovih merača lobanja izmereni kao Dinarci i proklamovani Indoevropljanima pre Mongola, koji su čast da se zovu “titularnim Nordijcima” stekli tek 1945, kad ona više i nije bog zna šta vredela.
Mog rođaka, ministra Teodora, rasni je preobražaj učinio vrlo ponosnim, premda je on i kao brahikefalni orangutan mislio o sebi najlepše. Većina Srba, međutim, promenu krvne kakvoće nije ni opazila. Nastavila je da živi na balkanski, usudio bih se reći drevni muftaški način, ne proizvodeći za Novu Evropu ništa do neprilika.
Nemaština je svakodnevno formirala lakrdijaške spojeve između potrebe i stvarnosti. Ako bi se posle epskih muka čovek domogao četkice, kalodont nigde nije mogao naći. Ako je sa žiletima bio bolje sreće, nedostajao mu je sapun za brijanje. Retko se raspolagalo i duvanom i šibicama. Kafa i šećer se u šolji nisu sretali. Jedno je uvek bilo odsutno. S koncem koji se jedva nabavio, nije se imalo šta šiti.
Kad ga niste imali, dobijali ste ispod ruke štof. Dugo ste izbegavali konjsko meso, jer niste imali zlata za vilicu. Kad ste smogli zlato, mesa je nestalo. Pojavilo se opet kad su vaši zubi otišli g. Dejanoviću.
Najčešće, međutim, do ovako ekstremnih neprilika nije ni dolazilo. Najčešće niste imali ništa. Ništa osim nepostojane uspomene da ste jednom, jako davno, možda samo u snu, u neobičnoj fantazmi, bili čovek, građanin, neko, ali i ta je uspomena vremenom čilila.
Kroz puste radnje, iza prljavih izloga zaraslih u Dirisove plakate kao u bele kraste tajanstvene bolesti, šunjao se izbezumljeni Duh trgovine, igrajući se da prekrati vreme dirkama zarđalih registar kasa, koje su kao začarane izbacivale u saldo uvek samo nule.
Ni Crna berza, o kojoj su reporteri rođaka Maksimilijana, pijući kafu kupljenu ispod ruke, pisali za Novo vreme s patriodskim ogorčenjem i stidom, više nije bila kadra da zaustavi reverzibilan proces vraćanja Beograda u doba kada je u njemu živelo više pasa nego hrišćana i kada su, blagodareći tome, prvi privredno bolje stajali. Rog izobilja kontrabande se iscrpao. Zlatna žila crne trgovine rapidno se tanjila. A kad su se pred Božić na podzemnoj licitaciji pojavile prve pozlaćene vilice srednjeg staleža, deda je rezignirano izjavio: “To je kraj.”
Neutralni statistički godišnjak opisao bi stanje kao granično sa ekonomskom agonijom. A ako se zahteva pesnička slika, ono je ilustrovalo zamišljeno vreme, u kome bi Beogradani, u očekivanju da iz Terazija šikne novi Paratetis, svoje potrebe smotreno prilagođavali najrudimentarnijim uslovima života.
I sad, kakvu je prokletu zaradu, kakav poslovni prosperitet mogao očekivati crnoberzijanac na malo, kakav sam tada bio, u zemlji čiji se privredni život, sudeći po novinama, sastojao od:
“Podele drva penzionisanim oficirima. Snabdevanja maloprodavaca taksenim markama. Deobe drvenih cipela siromašnoj radničkoj deci. Vraćanja isteklih karata za kondenzovano mleko.
Prodaje na veliko hrastovog žira — nezamenjive zamene za kafu. Regulisanja čupanjci tekstilnog materijala. Podele kanapa preko Crvenog krsta.
Tečaja za izradu drvene obuće. Prodaje zarobljeničkih kutija od talas hartije. Proizvodnje oksigena radi dobijanja karbida za osvetljenje. Deobe smokava za Uskrs.”*3
No comments:
Post a Comment