“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (IX deo)
Ni tada, kao ni u ostalim prilikama, sramno pitanje mog obrazovanja nije moglo biti izvedeno na čistinu. Niti je povodom toga mogao biti donet porodični zaključak. Još manje propisane mere da se izvučem iz odvratne materijalističke mreže Holštajnovih berzanskih špekulaeija i uvučem u Panurgijev veličanstveni nakurnjak Duha.
Zdrave se odluke u našoj kući nisu mogle upriličiti ni povodom drugih dilema. Do njih se jednostavno nije stizalo. Redovno smo, na primer, debatovali o odlasku iz Beograda, a da se od njega, ni posle bombardovanja, stopu jednu nismo mrdnuli.
Kad god smo zamišljali da putujemo na zapad — tradieionalnim pravcem porodične argonautike — uvek bi se, poput Saveznika kod Monte Kasina, zaglavili među neke idiodski optimističke naslove po novinama:
“Stav Rumunije je jednostavan: Rumunija stoji na stanovištu prava i časti.” (Stanovište je, naime, u očiglednom pomanjkanju tenkova, trebalo da zaustavi ruske divizije.) “Britanske trupe u Burmi u punom povlačenju.”
(Nije, dakle, vreme posetama.) “Snažna erupcija Vezuva.” (Za slučaj da se za bežaniju predloži Italija.) “Ponovna povreda švajcarskog vazdušnog prostora.” (Ako neko baš zapne za tu zemlju.) “Englezi ukrali sliku sa Hvara.” (Ako bi se povlačilo sa stvarima.) “Briga za budućnost malih izbeglica — Lep primer beogradskog kafedžije koji su i drugi prihvatili.”
(Dokaz da i naši ljudi imaju dušu i da, s obzirom na tu novost, sve možda i neće biti tako strašno, ako nečega uopšte i bude. Ispadalo je nekako da nam rakovački kafedžija Sofronije Saboljević, zvani Bata, kao staležu pruža veće garantije od Britanske Imperije.)
*
Da bi ugodio majčinoj brizi za moju intelektualnu budučnost, otac se odlučio da poseti Arsenija, Baš-čelika porodice Njegovan. Vratio se znojav i razdražen:
— Ovakve torture nisu za moje godine.
U pogledu Arsenijevog rđavog uticaja na mene nije, razume se, ništa postigao, osim da ga starac nazove “zamlatom koja vetar tera kapom”.
— U prvom redu, jedva me primio. Pitao je preko Katarine šta hoću. Kad sam kazao da ništa neću, došao sam prosto da ga vidim, poručio mi je da je to koješta, da toga danas nema. Pustio me je u sobu tek kad sam obećao da neču tražiti novac na zajam. Povrh svega, dok sam se penjao stepeništem, nisam smeo da se držim za ogradu.
— Biće joj nešto fali. — Rekao je deda.
— Ne fali ogradi ništa. Fali njemu. Boji se, naime, da će brzo dotrajati ako je svi budu upotrebljavali. Takvo se drvo, kaže, danas više ne nalazi.
— Nećeš valjda reći da je bio neljubazan?
— Ne mogu kazati da se sa mnom ponašao kao sa poreznikom, ako na to misliš, ali je za svakog imao po neku lepu reč.
— Treba iz naftalina izvući crno odelo — Zaključio je deda. — Taj mora da svodi račune s bogom.
— Za Katarinu je rekao da se ponaša kao da se ne živi na tačkice, kao da igla još nije izmišljena, već se svaka pocepana haljina odmah mora nositi u Zimsku pomoć.
Za tatu je pitao pravi li dugove i glupe primedbe. A za mene mlatim li se još sa Slovenima. Kad sam kazao da o njima pišem knjigu, predložio mi je da u njoj odgonetnem zašto Sloveni, koji su na Balkanu već hiljadu i trista godina, još nisu uspeli da podignu ni jedan čestit grad.
Dobili smo, veli, engleskog poslanika pre engleskog klozeta. Da je bilo obratno, poslanik nam ne bi ni trebao.
— Je li pitao za mene?
No comments:
Post a Comment