“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (VIII deo)
— Slušaj, Stefanija — usprotivio se deda — ja ovde ne vidim nikakav ručak. U evropskom smislu, mislim. Ja, naravno, ne znam šta vi jedete, ali meni je očigledno dopao papir na kome Direkcija za ishranu štampa svoja saopštenja.
—
Majka je ponovo urgirala da se povodom mene ide kod čika Arsenija. — Nekima za ovim stolom — rekao sam — stvarno ne bi naodmet bilo da sa njim razgovaraju. Možda bi od njega doznali da se od 1941. u Beogradu ponešto izmenilo .. .
— Otkud taj zna šta se izmenilo kad ne izlazi iz kuće?
— Za mene se ništa naročito nije izmenilo. — Kazao je deda.
— Dabome da nije — primetio je otac. — U ledeno doba Beograd nije ni postojao.
— Čika Arsenije kaže da će onaj ko na vreme ne uoči šta se izmenilo završiti kao bankrot.
Otac se nije slagao: — Tako on misli. Uostalom i mora. Ima četrdeset kuća a mi samo jednu.
— Ja ne vidim — rekla je majka sumnjičavo — nikakvu bitnu razliku. Sasvim je svejedno ako te izbace iz četrdeset ili jedne jedine kuće.
— Nadam se da neće ići tako daleko — nadao se otac.
Sestra nije bila optimista: — Ništa se ne zna. Dr Petiot je u svakom slučaju prilično daleko otišao. A nije bio čak ni komunista. Samo član Socijalističkog generalnog saveta i obijač poštanskih sandučiea.
— Za druge ne znam — rekao je deda — ali ja nisam ništa učinio zbog čega bih se bojao.
— I ti? — Rekao sam radoznalo.
— Zašto i ja?
— Zato što taj odgovor poslednjih mesecit čujem priilično često.
Deda je, naravno, bio u pravu, ali se uprkos tome, slušajući ljude, dobijao utisak da svet pod okupacijom funkcioniše nekako sam od sebe. Kao volšebni voz bez vozovođe, konduktera, ložača, signalnog i staničnog osoblja. Čak i bez Voznog reda. Voz krcat putnicirma neobaveštenim o smeru u kome se kreće, ni o razlozima zbog kojih se kreće. Niko ni o čemu ništa nije znao.
Niko ni u čemu učestvovao. Niko ništa učinio. Za obedima je otac tom magičnom formulom otklanjao majčine molbe da se, umesto dolaskom Slovena na Balkan, pozabavi malo našim odlaskom sa njega. Ni on, naime, ništa nije učinio zbog čega bi morao da ode.
— Ništa nije učinio ni stric Teodor. Ni ostali naši rođaci i kućni prijatelji. Ni oni nisu ništa učinili.
— To je istina. — Složio se deda. — Samo ja stvarno nisam ništa učinio. — Zatim je posle izvesnog vremena dodao zamišljeno: — Jedino ne znam hoće li to bitii dovoljno?
— Tako je dogovor o mom literarnom obrazovanju završio među istesterisanim pacijentkinjama dr Petiota, člana Socijalističkog generalnog saveta i obijača poštanskih sandučića opštine Vil¬le¬ne¬u¬ve-sur-Yon¬ne. Ni drugi razgovori na tu temu nisu bolje prošli, Jednom je deda izneo mišljenje da je idiotima najlakše da prežive. Nije bilo sumnje da u tome vidi moju najveću šansu.
— Ne bi bilo rđavo privikavati se fizičkom radu.
— Zašto? — Pitala je majka. — Mislite li da neće biti dopušteno držati poslugu?
— To ne znam — rekao je deda — ali mi je Arsenije pričao kako su 1917, u Solovkinu ugledne građane najpre izvodili da krče ruševine.
— A zatim?
— Zatim su ih likvidirali.
— Ne vidim, onda, nikakvog smisla da već sada kvarim ruke. — Rekla je majka. U izvesnim stvarima bila je praktična.
No comments:
Post a Comment