“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (X deo)
— Još s vrata. Čujem, kaže, da se tvoja Stefanija još uvek ne pogađa na pijaci. Ima, međutim, i lepih vesti. Katarina mi reče da sutra stiže transport bolesnih zarobljenika iz Nemačke i da je u njemu i naš Đorđije. Posle toga mi je bilo jasno zašto je Arsenije ljut.
— Ma šta mislio o bratu, ne može valjda želeti da istrune u logoru!
— Ne znam. Ako se i obradovao, vrlo se čuvao da to pokaže. “Svašta” rekao je “tek štogod i od tih Nemaca! Kad su ga već tolike godine hranili, mogli su baš i ovo nekoliko meseci. Sad će nam na račun nekoliko stotina izlapelih soldata svakojako smanjiti sledovanja. Nemačka, najzad, tim ljudima nekog đavola i duguje.
Kad neko ko se za rat spremao dvadeset godina, kapitulira posle četrnaest dana, ili kao moj gospodin brat posle tri, zaslužuje, ako ničije drugo, bar zahvalnost neprijatelja.” A kad sam pitao hoće li na stanicu da ga dočeka, rekao je: “Taman posla! Neka ga dočekuje onaj ko ga je tako spremnog u rat ispraćao!” Katarina će, naravno, ići. Katarina i Mademoiselle Foucault.
— Bio bi red da ga dočeka i neko od nas.
— To bi bilo dobro. — Rekao je otac. — Mogao bi ti, tata.
— Vrlo rado ali me opet steže moj kuk.
— A ja za pakost imam sednicu Veća. Kako bi bilo da ode Stefanija?
— Šta ću mu ja? Čoveku treba neko za kofere.
— Kakvi koferi! — Rekao sam predosećajući opasnost. — Ne dolazi sa letovanja, nego iz zarobljeništva. Osim toga, na stanici će biti cela familija.
— Onda je ne poznaješ. — Rekao je deda. — Njegovani idu jedni drugima samo na pogrebe. Kad je stari Stefan umirao, sin je otišao da se oproste. Nije ni oči otvorio. Samo je rekao: “Malko si poranio, ali si na dobrom tragu.” Ne brini, uostalom, i bez familije biće zabavno. Kažu da će govoriti Otac Srbije.
Otac Srbije nije govorio. Stojeći na rasklimatanom sanduku, zastrtom pirodskim ćilimom, jedinom teritorijom koja nam je posle tri rata ostala od Južne Srbije, zavijao je njegov ministar pravde g. Kujundžić:
-— Zahvaljujući predusretljivosti Nemačkog Reicha i nastojanjima generala Milana Nedića, vi ste se, junaci, povratili danas svojim domovima, ali nemojte očekivati da ćete zateći ono što ste ovde ostavili.
Glas Domovine, prozukao od nazeba, gušio se pod metalnim svodom neba s koga se cedila vlaga i gar. Junaci u zelenkastosivim mahunama šinjela imali su na jutarnjoj svetlosti avetinjski nejasna lica utopljenika. Nije izgledalo da su ovde nešto naročito ostavili da bi ih upozorenje Domovine brinulo. Brinulo ih je očigledno jedino koliko ih ona misli gnjaviti.
U svemu ostalom zakopčana, ona ih u tom pogledu nije ostavljala u sumnji. Uprkos gripoznoj indispoziciji, bila je danas govornički raspoložena. Prilika je bila jedinstvena. Ko zna kada će ih opet uhvatiti ovako iscrpljene i nesposobne za zdravo rasuđivanje.
— Tri godine rata prohujalo je zemljom Srbijom, ostavljajući na njoj svoje tragove.*31 — Izjavila je Domovina pošto se useknula u batistanu maramicu. — Ali upamtite, junaci, jedno: mi nismo izgubili veru i nadu da će, ako Bog da, sve biti bolje.
— Sumnjam dok za ministre imamo ovakve magarce! — Rekao je hladno general Đorđije Njegovan. On je, naime, imao svoje sumnje. A kad god ih je imao, držao je higijenskim da ih iz sebe što pre izluči.
— To je bila njegova peta po redu herkulska intervencija otkako je sjajnom čizmom ponovo zgazio tlo rodnog Beograda. Peti pokušaj da se nešto preliminarnog reda unese u stvari koje su se u generalovom trogodišnjem odsustvu dale u nekakav tipičan civilni darmar. Najpre je izmarširao šofera što mu ga je benevolentno poslao rođak Teodor:
“Kaži g. ministru da automobil sačuva za sebe. Trebaće mu uskoro. Osim, dabome, ako ne preferira grobljanski.” Zatim je širokim generalštabnim pogledom obuhvatio čitavu pojavu svoje domoupraviteljke Mademoiselle Foucault i sa odobravanjem zaključio da izgleda sasvim mirnodopski. (“U ratu je, moje dame, najvažnije sačuvati konje, mozak i kondiciju.”) Potom je mene pitao ima li u slobodnoj prodaji raznobojnog grafita potrebnog za njegove studije. Jer on ni tamo ratu nije krao dane.
Vršio je stilske korekture svog predratnog dela Kako sačuvati Jugoslaviju. Činjenica da je Jugoslavija u međuvremenu propala nije ga smela. Znao je da se zemljama kao što je Jugoslavija za propast ne pruža samo jedna prilika. Obišao me je kao konja na vašaru i izjavio: “Njegovani izgledaju kao da su tek izvađeni iz mrtvačkog sanduka. Ni u sedmi ih poziv ne bih upisao.
Za pešadiju si naravno nespretan, za konjicu pretežak. A i ukinuo sam je, uostalom. Ali ako ne kradeš, za komoru bi bio pasent.” Najzad se obratio tetka Katarini: “Šta ćeš ti ovde? Još nisam umro.” Odgovorila je da je ovde umesto Arsenija koji principijelno ne izlazi iz kuće. “Moj brat je principijelni idiot.” Rekao je general, bacajući podmukle poglede na Domovinu, koja je, šmrčući i kijajući, privodila pozdrav kraju:
No comments:
Post a Comment