„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XII deo)
Zavisilo je samo gde i s kim. Kad god bi se sreli — slučajno jer se Njegovani nisu namerno sretali — deda bi ga zajedljivo pitao: “Je li bogati, Đorđije, s kim si u ratu ovog meseca?” Gotovo nikad nije uspeo da ostane uvređen. Pod pritiskom nagomilanih vojnih problema, žrtvovao bi ponos i, upuštajući se u objašnjenja tekućih frontova, sejao užas među civiliima, usled kojeg je kroz život maršiirao kao kroz brisani prostor.
Ovog puta, načelnoj ljutini pridružilo se i nešto lično. Civilno osećanje netrpeljivosti nepoznato njegovim duševmm poligonima. Do sada je ogorčenje što mu se nije dalo da komanduje u polju savlađivao nadom da će i do toga jednom doći. I sam je na tome ponešto radio.
Da ga je iko hteo pročitati, sjajni elaborat “Kako sačuvati Jugoslaviju — generalštabna studija sa 70 skica u boji” bio bi krupan korak u tom pravcu. Zarobljeništvo ga nije omelo.
Po njemu je zarobljenik još uvek ratnik. U nešto striktnijem okruženju, uz smanjenu sposobnost manevrisanja i značajan nedostatak borbenih srcdstava — ali ipak ratnik. Sve dok se ne potpiše mir, bez obzira na to je li stajaći ili mobilisan, zakleti mozak je obavezan da funkcioniše na principima bojeve logike.
Kao metak, bez pogovora i razorno. Tek nakon mira mogu se preživeli civilni mozgovi vratiti svojim glupim zanimanjima. Vojnički će u međuvremenu nastojati da idući bude bolji. Ali ako je zarobljeništvo rat, zarobljenicima to nameće obavezu da ga vode. Samo kako? Za značajnije operacije mogućnosti su u logoru bile ograničene.
Zato general i nije od zarobljenika očekivao da vrše obimna zaokruženja logorske straže ili frontalne proboje žice pod razvijenim stegovima. Pobeći krišom, provući se kroz neprijatelja poput komandosa, bilo je sve što je zarobljenik mogao da preduzme kao svoj produžetak rata. Za amatera bi bekstvo iz zarobljeništva bilo stvar životinjskog impulsa kratkotrajnog planiranja, a zatim brzopletog, po svoj prilici bezuspešnog izvođenja.
Za profesionalca, generala Njegovana, sklonog savršenim rešenjima, stvar je bila neuporedivo složenija. Ako bekstvo uspe, vreme za plan nije predstavljalo ozbiljan faktor. Načelno uzev, ako se pobegne, bekstvo je uspelo ma kad se izvede. Što se broji, to je uspeh. Zbog toga je general krojio svoj plan pune tri godine. Bio ga je doveo do besprekorne tehničke forme, matematičke preciznosti i uzbudljive imaginativne lepote.
Bio je toliko dobar da ga je bilo prosto šteta upotrebiti. I nije ga upotrebio. U međuvremenu je naš rođak Teodor, takođe planski, radio na generalovom oslobođenju. Dva su se sjajna plana, ne znajući jedan za drugi, kao pobedonosni projekti dve zaraćene vojske, sve više primicali sudbonosnom danu D.
U trenutku kada je general crvenom patent-olovkom ucrtavao u plan i poslednje tchnički nedoterane pojedinosti, Reichsmarschal Göring je neronski plavim mastilom potpisivao naređenje za njegovo otpuštanje iz logora. Srećna novost mu je saopštena kad je bio kod trideset prvog čučnja, samo dva ispod mere potrebne da bi bio u kondiciji za bekstvo ugovoreno za ponoć.
Ovog puta njegova zla kob, srećom, nije bila anonimna. Nosila je ime ministra Vlade narodnog spasa Teodora Njegovana, kojeg je i bez svinjarije sa otpuštanjem smatrao svinjom. Ogorčenje je imalo najzad za šta da se zakači. Ali je jedno naćelo pretrpelo ozbiljnu štetu. Ispostavilo se, naime, da iako je načelno uzev uspešno bekstvo — uspešno ma kad se izvede, u praksi je najčešće glupo da bežite ako ste pomilovani.
Stajalo se nasred trotoara i živahno raspravijalo. Civilni je mozak preduzimao ofanzivu na utvrđeni mozak Kraljevske vojske. Jurišajući pod stegom gradanskog konformizma, dame su nastojale da čelnim udarom objasne generalu ono što Domovini na stanici nije uspelo.
— Za ime sveta, Đorđije, prestani da se ponašaš kao mesečar! Pogledaj malo i oko sebe!
— Ne možhete, mon General, očekhivati da sve zateknete kako ste osthavili zahr ne?
— Tri godine rata prohujalo je zemljom Srbijom, ostavljajući na njoj svoje tragove! — Zaurlao sam, bacajući sanduk na zemlju. — Između kojih gospodin ministar čak i nije najgori.
— Na te sam gluposti, čini mi se, već dao odgovor! — rekao je general.
— Ono što Melanija hoće da kaže jeste da izvesni od tih tragova vode i kroz tvoju kuću.
Na bedemima vojske pojavila se breša, iz koje je suknuo plamen: — Šta ti to sad znači? Kakvi tragovi kroz kuću? Nadam se da u mojoj bašti ne prireduju lovove?
— Ne. — Objasno sam. — Love po ulicama. Po baštama se zabavljaju.
— Katharina hoće reći da su rekhvirirali deo kuće, gospodhine.
— Govnarska posla! — Zavijao je general. — Kako su se usudili?!
— Možeš biti srećan. — Rekla je tetka Katarina. — Tvoj Nemac je bolji od većine naših. I ne primećuje se, koliko je delikatan.
Dodao sam radi slike: — Toliko da ima svoj lični gumeni poklopac za klozet. Naš nema takve obzire. Od kada ga je kod Staljingrada proteralo, ide napolje gde stigne.
— Govnarska posla! Zašto mi za tu svinjariju niko mišta nije javio?
— Da se ne uvališ u nesreću, eto zašto. Kakav si, pisao bi o tome kao što sad govoiriš i uvalio se u nesreću.
— Nesreću? — Praskao je general. — Šta će mi veća nesreća od Nemca u kući?
No comments:
Post a Comment