„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XIII deo)
— Čika Arsenije misli da je veća nesreća nemati uopšte kuću.
— Ti da ćutiš! Pod uslovom da dobro plaća i poštuje kućni red, moj brat bi i satani izdao stan. Ja, međutim, ni u logoru nisam sa Nemcima živeo. Živeo sam pored njih, to je istina, ali nikad sa njima! Mene je od toga štitila Haška konvencija, koja izričito zabranjuje da se ugrožava čast i integritet zarobljenih oficira neprijateljske vojske.
— To je, pretpostavljan, odlično za zarobljenike.
— Rekla je tetka Katarina. — Mi, na žalost, nismo zarobljenici. Nas ništa ne štiti.
— Ništa osim skloništa i Oca Srbije. — Dodao sam oprezno.
— Ti ćuti! — Rekao je general. Očigledno je smatrao da uloga posilnog zadovoljava sve moje sposobnosti.
— Pukhovnik Reiner Maria von Blauring je pomheranski plemić, gosipodhine. — Kazala je Mademoiselle Foucault.
— Besprekornog ponašanja.
— I s obzirom na način vršenja nužde delikatne naravi.
— Ti ćuti! — Rekao je general.
— Oshim toga, govohri francuzki bez aksana.
— Jeste li možda pitali gde ga je tako dobro naučio? — Generalov glas dobija zajedljivost egzercirišta. - Niste? šteta. Možda biste doznali da ga je počeo učiti dana u kome sam vas, gospođo, prvi put video da plačete. Pretpostavljam da ću drugu priliku imati tek kad se Pariz oslobodi.
— Ja sam plakhala i kad su Nemchi ušli u Beoghrad. — Rekla je Mademoiselle Foucault uvređeno. — Seulement vous n'avez pas vu ça! Samo vi to niste vidheli!
To je bilo vrlo verovatno. General nije primećivao ništa manje od divizije. Tetka Katarini je bilo dosta: - Slušaj Đorđije, — rekla je razdraženo — ne teraj nam ovde nikakav predratni luksuz! Vidi najpre našeg Nemca, pa se tak onda na svog žali!
— Našeg na primer ni na Crnoj berzi bez gubitka ne bi prodali. — Dodao sam ogorčeno. — On takođe ima principe.
— Zar i vaš? — Začudila se tetka Katarina. — Jer naš sem njih, izgleda, i nema ništa drugo.
— Za ostale ne znarn. Ali naš ima samo dva. Prvi je da, dok traje rat za Veliku Nemačku, živi kao pas. Drugi — da prvi učini opštim.
General je izvesno vreme okretao glavu levo-desno kao bombu koja se otkočila ali se još ne zna gde će pasti. Zatim je došlo do eksplozije: — Šta se ovde događa? O čemu svi vi govorite? I kakvi su to “vaši” i “naši” Nemci? Kakav je to “moj” Nemac? Ljudi za koje su Nemci bili “njihovi” dobijali su u logoru ćebe po glavi!
— Eto! — Uzviknula je pobedonosno tetka Katanina. — I sam priznaješ da svi nisu isti. Kad neki od njih na uvrede odgovaraju tako skupim poklonima kao što su ćebad, znači da i među njima ima ljudi!
Osetivši da se ovde počinju razumevati kao moji za porodičnim stolom, ostavio sam generala da objasni principijelnu razliku između “ćebeta na glavu” i “ćebeta po glavi” i njeno krvavo značenje prilagodi osetljivosti dama — u čemu je bio čuven — a ja produžih Dubljanskom prema Neimaru. Ulica se spuštala i nošenje generalovih ratnih utenzilija postalo je snošljivije. (Princip je, razume se, ostao odvratan.)
No comments:
Post a Comment