„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XIV deo)
Hans, narednik, posilni pukovndka Blauringa, moj crnoberzijanski partner i srećni GVH (Garnisonverwendungsfähig — sposoban samo za garnizonsku službu) kresao je ruže stilizovane u obliku mesnatih, okruglih hondrokefaličnih glava i pevao:
“Es geht alles vorüber
Es geht alles vorbei.
Nach jedem Dezember
Kommt wieder ein Mei!
“Es geht alles vorüber
Es geht alles vorbei.
Zuerst fällt der Führer
Und dann die Partei!”
Obradovao se kad je čuo da stiže general.
— Čemu žurba? — rekao sam. — Najpre ga upoznaj. On prosto obožava Nemce. Mogao bi ga dočekati sa kiticom ljubičica.
Uprkos Hansovom zauzimanju, doček nije ispao baš najsvečanije. General je pored ukrućenog narednika, s buketom 1jubičica u ruci, prošištao kao metak koji je promašio metu i prašteći se zario u polutminu vestibila.
Ubrzo se odande čula kanonada njegovog baritona. Upravo je saznavao koliko je od “tragova rata prohujalih nad zemljom Srbijom” otpadalo na njega lično. Bilo ih je znatno više nego što su mu predostrožne dame na ulici priznale. Đorđije Njegovan, brigadni general Njegovog veličanstva, praktično je iseljen na tavan, među školske uspomene i golubove.
— Um Gottes Willen! — stenjao je Hans. — Was ist das? Šta se dešava?
— Okupacija, dragi Hans, okupacija se dešava.
— Kakva okupacija. Okupacija je ovde počela još 1941!
— Za nas. Za tebe počinje danas. Sad ćeš videti kako je to 1941. stvarno izgledalo.
*
Ubrzo posle generalovog dramatičnog zavođenja opsadnog stanja u Lamartinovoj, za porodičnim stolom se pojavio rođak Teodor, ministar Vlade narodnog spasa. Osim po novinama, poslednji put smo ga videli na bakinom pogrebu. Došao je da izjavi žaljenje, popije kafu, bez vidljivog povoda ustanovi kako su “boljševici najveći zločinci ljudskog roda, jer nisu ijudi nego zverovi sa rafiniranim instinktom za gaženje, razaranje i uništenje svega što je civilizovanom čoveku sveto”, poljubi majci ruku, nagazi dedin žulj i ode.
— Šta taj misliš? — Rekao je zlovoljno deda. — Pa bio nam je već ove godine.
— Možda nešto hoće?
— Svakako. Inače bi mi došao na sahranu.
Ispitivana je mogućnost da se poseta u vreme ručka ne primi. Da se tih dana bude akutno i zarazno bolestan. Majka je bila protiv: — Teodor će nam trebati ako dođu oni. — Njena sposobnost za proizvodnju eufemizama bila je neiscrpna.
Deda je smatrao da nam tek onda neće trebati.
— Ali ako pošto-poto želiš u pakao, onda je on, nema sumnje, tvoj čovek.
Najzad je rešeno da se poseta podnese, ali da se gospodinu ministru stavi do znanja da će obed biti novoevropski radimentaran. Menu à la Robinson Crusoe.
Teodor je bio na visini. Kad mu je majka telefonirala o svojim kuhinjskim nevoljama, postarao se da je uteši:
— Živimo u velikom vremenu kojim se sudbina sveta i srpstva određuje za narednih hiljadu godina.
— Možda, — odgovorila je majka — ali mene trenutno interesuje sudbina mog ručka za narednih nekoliko sati.
— Mene, međutim, — rekao je deda — hoće li dripac poslati nešto ili će se pre ručka naždrati kod kuće.
Ali kad je video pošiljku donetu automobilom, zaključio je uznemireno: — Taj stvarno nešto hoće.
Teodor je poljubio ruku majci, gurnuo po prst u dedinu i očevu šaku, istakao sestrin rasni izgled, benevolentno dopustio rnoje neuredno postojanje, zavukao salvet pod kragnu i izjavio da su poslednji događaji na svetskoj pozornici imali silnog uticaja na razbistravanje opšte političke situacije.
Naročito na naš životni prostor i naš narod. Mnogi koji su dosad živeli u nekom polumraku — rekao je gospodin ministar bacajući na dedu mesožderske poglede — jasno su progledali i užasnuli se onim što su videli,
— Dobro jutno! — kazao je deda hladno. — Pitanje je samo ko ih je u mraku držao.
— Stefanija, biftek ti je osobit. Hteo sam da kažem kako više niko ne postavlja sebi pitanje šta će ovde okupator.
— Ja, bogaimi, postavljam.
— Nisam tvrdio da nema inadžija i duševno poremećenih ljudi! Govorio sam o većini, kojoj je jasno da i Nemci brane srpski prostor od onoga što sve zajedno može da nas snađe od boljševizma i engleskog pritvorstva, i da su zato ovde.
— A ja sam misliila da je to zato što smo izgubili rat. —Rekla je majka, smešeći se.
Upoznao sam sto sa još jednim merodavnim mišljenjem: — Čika Đorđije, međutim, smatra da je to zato što su nam ministri magarci.
No comments:
Post a Comment