„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XVII deo)
Koturić na političkom mikroskopu okreće se za pun obrt. Škripi kao točak za torturu. Zelena fosforescentna trulež plesni uvećava se do divovskih razmera. I najbeznačajnija klica državne propasti demaskirana je sa okrutnom otvorenošću proroka: — Na te “poznavaoce” i mislim!
Na one koji se uljuljkuju verom da đavo nije tako crn kako ga malaju. Od njih najčešće i slušamo kako su i boljševici ljudi, pa kako im ništa nismo skrivili (Deda: “Kako ko, bogami.”), ostaviće nas na miru. Ali to ne govore naši radnici koji žuljevitim rukama zarađuju svoj hleb. To ne govori ni siromašni činovnički svet, ni male zanatlije, ne govore ni obični građani. (Deda: Naravno, kad ih niko ništa i ne pita.”)
Tako govore bogataši, društveni paraziti i sladostrasnici koji večito predstavljaju rak ranu na državnom organizmu. Govore oni koji imaju toliko ljubavi prema svome bližnjem da sa granicama njihovog plota prestaje svet za njih. (Deda: “Za druge ni Atlantik nije granica.”) To govore izdajnici, bednici, maloumnici, moralne nakaze čiji su mozgovi zahvaćeni intelektualnom gangrenom.
Što ceo svet zna, oni ne znaju. Ne znaju da su boljševici najveći zločinci ljudskog roda, jer nisu ljudi nego zverovi sa rafiniranim životinjskim instinktima za gajenje, razaranje i uništenje svega što je civilizovanom čoveku sveto.
— Čini mi se da sam to već negde čuo. — Rekao je deda. — Sasvim revolucionarno spajanje zoologije i politike, uostalom. Saznajemo dakle da su i zveri rafinirane. To mi oduzima i poslednju nadu u preporod. A toliko sam držao do životinjskog carstva.
Otac je ustao: — Ako je Teodor završio sa korekturama svog idućeg govora, mogli bisimo preći u salon na kafu. Možda ćemo uz kafu saznati najzad i zašto je došao.
— Duže od kafe čak ni učtivi Turci misu odugovlačili sa poslovima. — Dodao je deda, dižući se.
Digao se i gospodin ministar: — Ja ni do sada nisam odugovlačio. Ja sam i do sada bio u temi.
— Možda, ako je tema naše transportovanje u koncentracioni logor.
— Nije, ali bi mogla biti ako te buđave ideje skupljene na intelektualnoj crnoj berzi budeš izlagao pred nekim ko kao rođak nije obavezan da ih mirno guta.
— Stefanija, — kazao je otac — kafa ti je stvarno izvrsna.
— Sve je uopšte krvavo. — Rekao sam.
Sestri, međutim, ni je bilo jasno, zašto se misli da je “čika Teodor” govorio o koncentracionim logorima: — Meni je njegov govor više ličio na izjavu predsednice Pravoslavnog udruženja rumunskih žena, gospođe Aleksandrine Kantakuzino. Na zasedanju najveće rumunske ženske organizacije, u vezi sa poslanicom maršala Antoneskua, gospođa Kantakuzino je iznela mišljenje da se “Rumuni moraju boriti do poslednjeg čoveka.”
Deda je to smatrao prirodnim: — Dabome da je kazala. Gospođa Kantakuzino je Rumunka.
— Šta hoćeš time da kažeš? Da Srpkinje nisu kadre za takve podvige?
— Ne. Samo da ona nije Rumun koji treba da održi njenu reč.
No comments:
Post a Comment