„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXIV deo)
Dokument će ovde biti suveren, despot književne igre. U hronici „Crnoberzijanci“, međutim, premda se na dokumenat često pozivam ili ga koristim kao supsumirani sastojak same literarne forme, upotreba dokumentarnih izvora nije bezuslovno načelo postupka koje sam sebi nametnuo.
U tom smislu „Crnoberzijanci“ su tek korak u napuštanju tradicionalnih oblika umetničke proze za račun nečega što će se kolebati između nje, istoriografije i popularnog feljtona.
Unapred je potrebno istaći da ovo neće biti esej u uobičajenom smislu reči, onakav kakav bi na temu ispisao poznavalac, kritičar ili teoretičar književnosti.
Neće biti opštih razmatranja, generalizacija, klasifikovanja i referencija na Borgesa , Andrića, Solženjicina ili Truman Capotea .
Ukratko, neće biti govora o teorijskim osnovama upotrebe dokumenta u beletristici, niti o načinima i primerima te upotrebe, već o praktičnim problemima s kojima se suočava pisac kad izabere da maštu i lično iskustvo ograniči činjenicama preuzetim iz primarnih ili sekundarnih istoriografskih izvora.
Problemi će biti uočavani i ispitivaće se praktično rešavanje na odlomcima neobjavljene hronike „Crnoberzijanci“ iz ciklusa romana o Njegovan-Turjaškima. Rukopis ni u jednom pogledu nije definitivan. Vremena će trebati da sazre u konačnu literarnu formu.
Nalazim, međutim, da je upravo sa svoje nedovršenosti, zatečen u fermentaciji između prve i poslednje korekture, pogodan da se na njemu ispitaju mogućnosti — vrline i mane — upotrebe dokumenta u književnosti.
Ne tvrdi se, naravno, da su izabrani modeli postupka jedino mogući, čak ni da su najbolji za date slučajeve. Onakvi su, zapravo, do kakvih sam u ovom trenutku stigao. Otvoreno je pitanje hoće li se u štampanoj knjizi ponoviti u obliku u kome ste imali prilike da ih ovde upoznate.
*
No comments:
Post a Comment