„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXIX deo)
Ono što će se dobiti biće, u najpovoljnijem slučaju, mutan rendgenski snimak.
Odlomak se otvara jednim “An die Bevölkerung Belgrads” Kreiskommandature (br. 1 Novo vreme od 24. maja 1941). Sasvim je verovatno da će ovo Saopštenje otvoriti i celu hroniku.
U prvom redu, već na početku će se uspostaviti veza sa stvarnošću, istorijom, dokumentom. A zatim, za opšti lak ton hronike, ozbiljniji početak bio bi kontraindiciran. Početi s objavom o streljanju taoca, izveštajem o posledicama šestoaprilskog bombardovanja ili vestima o najezdi srpskih izbeglica sa Zapada, značilo bi na vrapca pucati topovima.
Pisac ne može očekivati da s čitaocem vodi laku konverzaciju ako mu kao prvu temu predloži mrtvace i ruševine. (Za njih, uostalom, u svakoj priči o svakoj okupaciji, uvek ima vremena.) Potreba, dakle, da se već prvim pasusom odredi tonski ključ knjige, iz obilja nemačkih proklamacija izabrala je onu koja je sa zahtevom da Beograđani “u pešačkom saobraćaju pokazuju njima dužnu pažnju” bila najnevinija.
Reklo bi se i smešna. Okupacijska siva boja, rnedutim, već je pala preko grada. Neće dugo potrajati i Saopštenja Kreiskommandature dobiće drugo značenje.
Drugi razlog za izbor dokumenta br. 1 bio je u psihološkom profilu porodičnog ogranka Njegovana oko toga se fabula hronike kretala. Za razliku od ostalih, on je malo sačuvao od tradicionalnih osobina genosa. Simeonikos tropos, simeonski način, bio je “nekrotiziran dugotrajnim bavljenjem tricama i kučinama nauke i lepih veština”. Ukratko, Aleksandrova uža porodica bila je ono što bi familijarni Baš-čelik Arsenije nazvao slamomlatiteljskom.
Osetljivost intelektualca je senzibilnost naročitog kova. Ona može preživeti deukalionsku katastrofu, ali da je isprovocira i najbeznačajnija iregularnost. Jedan jak duh aprilsko bombardovanje ne mora da zbuni. Ali nužda da se na trotoaru uklanja s puta “varvarima sa severa” može potpuno da mu poremeti funkcije. Aleksandrov otac se bavio doseljavanjem Slovena na Balkan.
Sloveni su takode došli sa severa. Mada je nominalno, a i po osećanju, bio Srbin i patriot razumne frekvencije, kao istoričar nije jasno video čime su oni zadužili ovaj “u osnovi romejski svet”. Bio je na dobrom tragu da i tome nade neki viši smisao, bez kojeg je i najpompeznija istorija tek mucanje, besmislena gestikulacija ludaka, kad su ga novi osvajači sa severa odgurali s puta po drugi put — prvom, slovenskom prilikom, bio je još Romej — i naveli da posumnja u svrsishodnost mešanja naroda.
Otac mu je bio biolog. U praksi — obožavatelj opnokrilskih (Hymenopteroidnih) civilizacija, društvene organizacije Formicidaea i Apidaea, kome su mravinjaci smeđih baštenskih mrava (Lasius niger) i košnice medonosnih pitomih pčela (Apis mallifica), u poređenju sa načinom života Njujorščana, Parižana, pa i Beograđana, razume se, njih pogotovu, i uređenjem njihovih gradova, bili remek-dela inteligencije i imaginacije. Arogancija ispoljena u saopštenju Kreiskommandature, nepoznata u uličnom prometu i najnesavršenijeg mravinjaka, beše granična tačka njegove izdržljivosti.
(“Zveri bar nisu licemerne. Svoj put kroz prašumu krče ne zahtevajući od usputnih žrtava razumevanje i saradnju.”) Što se tiče Aleksandrove majke, gospođe Stefanije, posle ugodnog utiska što je na nju ostavio novi stanar Krunske 33, Herr Oberst Reinecke, prinuda da se njegovom posilnom Schitu na ulici sklanja s puta, pala je teže od svake nacionalne katastrofe. Nesreća je, naime, bila osobna.
S puta se morala sklanjati ona. Od bombardovanja je mogao stradati ma ko drugi. Sve u svemu, psihološki verodostojan momenat za povlačenje porodice iz okupacije u pasivnost, ako već ne i neutralnost, posmatrača, karakterističnu za dobar deo građanskog staleža i čaršije (u meri u kojoj im je vanredno stanje to dopuštalo) nije bio kad im je rat i nacionalni Armagedon iz temelja uzdrmao čitavu konstrukciju njihovog sveta, već kad joj je poremetio, inače beznačajnu, građansku regularnost.
Treći razlog za stavljanje dokumenata br. 1 u čelo priče bio je tehnički. Dozvoljavao je da se u krokiju, u vidu reakcije na Saopštenje Kreiskommandature, predstave glavne ličnosti hronike.
Moglo bi se pomisliti da je put do izbora bio lak čim je definisan psihološki profil porodice i nađen dokument koji će ga najbrže izazvati na ispoljavanje. Nije bilo tako.
Da bi veza bila logična, bilo je potrebno utvrditi prethodno postoji li neki funkcionalni odnos između načina kretanja porodice ulicama Beograda i Saopštenja Kreiskommandature. Da li je porodica nedužna u pogledu Naredbe od koje će trpeti njen ponos i komoditet?
Da li su g. g. Mihajlo i Danilo i gđa Stefanija pripadnici onih “velikih delova stanovništva koji u pešačkom saobračaju ne pokazuju nimalo sklonosti da se ukloni nego često na drzak način preprečava put”? Jer ako bi i oni išli pravo na svakog Nemca s kojim se na trotoaru nađu, onda bi njihovo “povlačenje iz okupacije” bilo besmisleno, a žalbe na Saopštenje, koje su sami izazvali, neopravdane.
Podaei o tome nisu postojali. Morao sam se osloniti na logiku. Građansku, razume se.
Da li je racionalno u po bela dana naoružane Nemce obarati po ulicama?
Svakako da nije. Mnogi od njih nisu se ustručavali da pucaju.
No comments:
Post a Comment