Pages

Saturday, July 07, 2012

Crnoberzijanci XXVIII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXVIII deo)

Delo prestaje biti dokumentarno — ne gubeći, međutim, obavezno ni jedan drugi kvalitet — ako tokom simbioze sa umetničkom građom, dokument, usled njenih potreba, izmeni svoju primordijalnu suštinu, zadržavajući ili ne zadržavajući opštu formu dokumenta.

Ponovo se poslužimo generalovim dočekom. Budući da je Đorđije Njegovan fiktivna ličnost, utvara umetničke imaginaeije, slobodna od istorijske stvarnosti — ali ne i od mogućnosti, logičke kaogod i psihološke — njegovo se ponašanje razvija u jednom sasvim drugom krugu fakata od ponašanja ministra pravde Kujundžića, koji je kao ličnost postojao, i koji je prema tome obavezan na tzv. “istorijsko ponašanje”.
dali_0003
General Njegovan je mogao uvrediti ministra čak i kada bi se nepobitno dokazalo da nijedan sličan incidenat nije zabeležen u analima dočeka naših zarobljenika — a jeste — a da to ne naruši bazalnu dokumentarnost scene na železničkoj stanici.


Jedini uslov je da se ministar Kujundžić ponaša onako kako se stvarno ponašao, i da, naravno, opšta atmosfera — čak ni tehničke, geografske, klimatske okolnosti nisu presudne — bude verodostojna.

Ukratko, scena bar u tom aspektu ostaje dokumentarna, sve dok general kaže ministru da nam neće biti bolje “sve dok za ministre imamo ovakve magarce”, ali će automatski prestati to da bude čim bi mu, u nekoj mogućoj verziji romana, ministar odgovorio “ili dok za branioce imamo ovakve magarce od generala”.

Nije, naime, verovatno da bi iole trezven političar misiju pridobijanja ljudi počeo njihovim vređanjem. Primer istovremeno ukazuje na najteže iskušenje koje očekuje pisca kad kombinuje fakta istorije sa faktima vlastite umetničke imaginacije.

Polje međusobne interferencije je praktično beskonačno. Nema pisca koji unapred može predvideti kakvoću mešavine. Nema recepta koji je može zabeležiti kao proces, pretvoriti u zakone i formule, pa zatim u istom obliku ponoviti. Mikrogram istorije više i dobili ste naučni opis, u najpovoljnijem slučaju njegovu popularnu, feljtonsku interpretaciju.

Mikrogram fantazije više i dobili ste nešto što sa nekadašnjom stvarnošću nema nikakve veze, premda kao umetnost i te kako može da stoji.( Najozbiljnije iskuišenje kritičara dela sa dokumentarnom podlogom je u tome da se odupre snazi dokumenta per se i da ocenjuje delo prema kakvoći forme u kojoj je dokument interpretiran.)

Naoružani provizornom šemom, svesni njene nesavršenosti, pokušajmo da je u nekoliko ključnih primera na rukopisu „Crnoberzijanaca“ vidimo u dejstvu. Da ustanovimo gde je upotrebljen ovaj ili onaj tip odnosa “dokument-proza”, zašto baš taj a ne neki drugi, da uočimo, zatim, praktične probleme nastale prožimanjem dve u načelu isključujuće građe — jer se umetnost i istorija međusobno razaraju — a takođe da objasnimo zašto je u izvesnim slučajevima došlo do modifikacije izvornog dokumentarnog materijala.

Književna radionica je alhemičarska jazbina u kojoj se traga za nemogućim i u ćumuru traži zlato. Rezultati su uvek polovični. A to znači da nikakav primer ne može dati uvid u konačne mogućnosti procesa.

U takvoj radionici na poslu je čitava gomila komplikovanih mašina, čiji je rad, premda su povezane i samo zajedno izbacuju proizvod, nemoguće simultano pratiti. A to znači da mnogobrojne okolnosti koje određuju konačan izgled rukopisa ostaju zanemarene.

No comments:

Post a Comment