„CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (XXX deo)
Šta odlikuje građanstvo kao stalež?
Sposobnost da se u svim prilikama ponaša racionalno, što će reći, sebi na korist.
Da li su Aleksandrovi roditelji po definiciji građani, poremećeni malko naukom i lepim veštinama, razume se, ali još uvek buržuji po duhu i imovinskom cenzusu?
Jesu.
U tom slučaju nisu idioti da se izlažu uličnim šikanama.
Moja istraživanja su, uostalom, pokazala da građani Beograda, ako se pod njima podrazumevaju oni što su plaćali porez na nekretninu, nisu bili povod nemačkom Saopštenju.
Bolje obučen svet je uvek nalazio načina da sa Nemcima izbegne sudar. Bolje obučen svet nije Nemcima prečio put. (Nikom, uostalom, ako je već do toga.)
Ako se otpišu oni koji su to činili iz nevaspitanja ili pijanice, sudare sa Oružanom silom Trećeg Rajha imali su uglavnom gimnazijalci, prethodnoj generalizaciji na štetu moram priznati — svih staleža i imovnih stanja. O tome između ostalih piše i pokojni Vojislav Nanović: “.. .
Rešili smo da igru, koju smo zvali ramenjačom, prenesemo i na ulične susrete s Nemcima. Obično smo ulicom išli pravo na Nemca i u poslednjem se trenutku izmicali u stranu, kao da mu se sklanjamo s puta, a onda bi usledio trzaj ramenom i Nemac bi se obavezno zateturao . . .” (Prilog Vojislava Nanovića Zbomiku Grad borbe i slobode — Beograd 1941—1944, izdanje »Kulture”, 1964.)
Tek kada sam ustanovio da je veza između tzv. “ramenjače” kao istorijskog fakta i ponašanja Aleksandrove porodice kao umetničkog fakta jednaka onoj između streljanja izvoznika Krausa i julskih sabotaža u Beogradu, “An die Bevölkerung Belgrads” od 24. maja 1941. mogao je prirodno i legalno uvesti čitaoca u „Crnoberzijance“. Nije bilo boljeg načina da se nagovesti njeno držanje i prema mnogo krupnijim “ramenjačama” koje če Beograd podmetati okupatoru.
*
Na prvi pogled svi izvodi iz štampe od br. 2 do br. 22, sa izuzetkom citata iz Hallenslebenovog vojnog komentara (br. 22) i vesti o krađi u Ulici Stevana Sremca 10 (br. 5), oglasi su iz rubrike “kupoprodaja” (br. 2, 6—21) ili naslovi “Privredne rubrike” lista Novo vreme (br. 3, 4), i kao takvi predstavljaju samo ponavljanje eksternog modela odnosa dokument — proza, podrobno analiziranog na primeru “An die Bevölkerung Belgrads” (br. 1).
Iscrpno objašnjenje o razlozima njihove upotrebe nalazi se u tekstu odlomka. Pisac, naime, zajedno sa junakom Aleksandrom, smatra da su “oglasi sa zadnje strane novina, ako ste ih umeli čitati, po pravilu pružali verodostojnija obaveštenja o stanju stvari od ma kako mudro sročenog uvodnika sa prednje”. Analiza oglasa iz marta 1944. dokazuje ispravnost ovog uverenja.
Može se, naravno, primetiti da krađa jedinog odela može biti katastrofa za pokradenog i u mirno vreme, i u najbogatijem gradu. To je istina. Ali poenta nije u krađi. Ona je u publicitetu. U regularnim građanskim prilikama nesreća bivše šaptačice sarajevskog teatra gđe Mišić bi u najboljem slučaju dospela u rubriku “kurioziteti”, da pravi društvo pustolovinama domaćih ekscentrilka.
Prisustvo te nesreće na privredno-zabavnoj strani precizno ukazuje na granu na koju smo bili spali, Zajedno s ostalim naslovima na istoj strani Novog vremena od 28. marta 1944, za koje nikad sa sigurnošću ne znate jesu li privredni ili je cilj da nas zabavljaju, krađa nekoliko posteljnih čaršava i haljina od gđe Mišić, predstavlja savršenu grotesku. Ako pri tome uspete da zaboravite na tragediju, naravno.
No comments:
Post a Comment