GASOVITO AGREGATNO STANJE PROŠLOSTI (I deo)
Na Badnjak, s petog na šesti januar godine hiljadi devet stotina četrdeset prve, doputovaće iz Berlina u Turjak pri Ljubljani privredna delegacija Upravnog odbora hemijskog koncerna IG Farbenindustrie da s vlasnikom Jugoslovenske Udružbe Barv (J. U. B.) Stefanom Njegovanom – Turjakom, seniorom, povede preliminarne pregovore oko fuzije, u jednom iskrenijem rečniku, međutim, oko što neupadljivijeg i bezbolnijeg varenja naših fabrika od strane moćne germanske industrijske amebe ...
S delegacijom će doputovati i dežmekasti gospodin srednjih godina, žilava tela, radoznala duha i receptivnih čula, čija će funkcija sve do kraja razgovora ostati nerazjašnjena. Tajanstveni pregovarač, koji tokom dugih, iscrpljujućih sednica, posvećenih zamršenim tehničkim detaljima buduće saradnje, neće progovoriti ni jednu jedinu reč, zvaće se – Heinrich Steinbrecher ...
(Dnevnik, 1974)
U očekivanju domaćina – zabavljenog oko porodičnog prijema i unošenja badnjaka – pomalo nezvani, pa utoliko prilježniji, gosti će sedeti u Stefanovom kabinetu, u dnu desnog krila Gradščine, piti konjak i nastojati da komplikacijama na afričkom ratištu pripišu privremeni karakter.
Šef delegacije, međutim, generalni direktor IG Farbenindustrie, dr Eckart, biće s gospodinom Steinbrecherom, duboko u drugoj temi:
„Ljudi ne vole da se uz zid pritiskuju, Steinbrecher,“ reći će suvo. Ne mari čoveka koji mu je naturila Prinz Albrecht Strasse. Na telefonu je bio lično Müller iz IV Uprave. – Morate ga povesti Eckart. To je osobni Himmlerov nalog.
Ne plašite se da će vas kompromitovati. Taj o bojama ništa ne zna. – Ceo posao bio je Reichsmarschalov, Göringov, ali je bilo za očekivanje da će se kad-tad i Himmler u njega umešati. Bio je to još jedan prljavi zahvat živinske borbe za politički opstanak, vođen među suparničkim službama Reicha, kao među zoološkom vrstama prenastanjene džungle, sasvim u duhu Darwina, u vertikalnom kao i u horizontalnom smeru.
Po administrativnoj dijagonali i u večnom krugu međusobnog proždiranja, i on ga se personalno ne bi ticao, kad se tako često, u svojstvu vanstranačkog privrednog stručnjaka, i u jednoj formi korisne domaće životinje, ne bi nalazio na putu onim – divljim. Steinbrecher, naravno, nije ovde da motri na njega – zato se stara, jamačno, neko drugi, po svoj prilici najpouzdaniji saradnik ili najodaniji kućni prijatelj – zbog domaćina je poslat, pa ipak, kad se policijska mreža spustila u ljudsko mrestište – ne bira ulov:
„Za čoveka je već dovoljna nesreća ako mu se oduzme budućnost, da bi mu i u prošlost trebalo dirati. Za nas nacionalsocijaliste (besan na je sebe, što sasvim izlišno, fušerski, beznadežno providno, naglašava intimnu privrženost ideji, čijoj organizaciji čak i ne pripada, na Steinbrechera koji ga na tu ponižavajuću mimikriju prostim prisustvom prisiljava, a ponajviše na osećanje da dripac, po svoj prilici, sve to zna i da u bedi njegove građanske kapitulacije uživa) važno je šta čovek danas čini i šta će činiti sutra, nipošto šta je juče činio.
Ako, kao što ste rekli, zavisimo isključivo od toga šta će ti ljudi preduzeti u budućnosti, ne vidim zašto od toga ne bi zavisio i naš odnos prema njima. Pogotovu ne vidim šta imamo od odricanja ljudima prava na izvesnu prošlost, pa makar nam se ona uvek i ne dopadala. Snaga nacionalsocijalizma oduvek je bila u odbijanju da se osvrće iza sebe ...“
Nije dodao – da se osvrće iza sebe i osmotri šta je sve usput pogazio. Posle toliko godina saobražavanja s idejama Stranke, nije više bio siguran da li bi tako definitivan komentar, još uvek odgovarao onome što on o nemačkoj situaciji stvarno misli, ili bi bio tek utvaran, refleks jedne davno napuštene generalizacije.
Heinrich Steinbrecher je posmatrao generalnog direktora IG Farbenindustrie, hirurški neutralno kao samrtnika na operacionom stolu.
Građanski mozak Devetnaestog veka, budenbrokovska mešavina prosvećenosti i akumulacije kapitala, nemoćan je pred jednačinama Dvadesetog. Gospodin direktor živi pod narkozom prijatnog ubeđenja da je u ovom nepostojanom, promenljivom, labilnom svetu bar prošlost neka prokleta konstanta, da se, ako ništa drugo ne pretekne, i na njoj parazitski može živeti, da mu, ako i prestane biti visoki privredni funkcioner, niko neće moći osporavati da je to jednom bio. Međutim ...
„U većini se slučajeva oduzimanje budućnosti ne pokazuje dovoljnim. Ljudi se još uvek mogu obratiti prošlosti za azil. Imali smo, na primer, jednog gospodina, koji nam je uporno tvrdio da, kao general Wermachta, on izvesna priznanja jednostavno ne može sebi dopustiti. Bilo je očigledno da u činu poručnika takvu prepreku ne bi video.
U svakom slučaju, ne bi bila nepremostiva. Pojedinačna prošlost izravno se suprodstavlja opštoj budućnosti, u kojoj je i njegovo priznanje trebalo da igra izvesnu pomoćnu ulogu. Prošlost je time izgubila jednu prirodnu osnovu za opstanak. Prošlost vredi samo onoliko koliko pomaže budućnosti. I general je morao postati poručnik.“
„Degradacijom generala u čin poručnika, Steinbrecher, ne uništava se svest da je jednom bio general.“
„Ko o degradaciji govori? Ni za kakvom degradacijom nije bilo potrebe.“
„Pa kako je onda, do vraga, postao poručnik?“
„Nije postao, doktore. Bio je. Samo mi to nismo znali. Administrativna greška kod prijema. Krivci su kažnjeni, a general vraćen u svoj pravi čin. Bio je, zapravo poručnik, koji je, usled alkoholičarske depresije, izazvane željom da napreduje, uobrazio da je general, i svuda se kao general predstavljao. Bio je tako dobar u svojoj umišljenoj ulozi da je i službovao u svojstvu generala.
Naravno pošto nije bilo reči o tradicionalnoj već o duševnoj degradaciji, nije išlo lako. Nije bilo svrhe zahtevati priznanje od poručnika, ako ovaj još uvek drži da je general. Ni dokumenta koja smo mu podneli nisu pomagala. Proglašavao ih je falsifikatom. Ni suočenja s klasnim drugovima nisu stvar s mesta pomakla.
Tu nas je opet optuživao da smo zloupotrebili njihovu profesionalnu surevnjivost. Slomio se tek kad je njegova sopstvena porodica priznala da su ga zvali generalom samo radi mira u kući. Neka vrsta pirandelovske situacije, ako ste gledali „Henriha IV“ ...“
No comments:
Post a Comment