U TRAGANJU ZA KOSTIMA
VASKRSENJA ILI O SVETOJ ALIJANSI
NAUKE I ZLOČINA (II deo)
Herofil iz Aleksandrije uočava sedište inteligencije, odgovorne za život kojim živimo, a zatim i žiže nervnog sistema, odgovorne za našu neosetljivost spram svih vrednosti što nam ih je ta inteligencija ponudila. Kost besmrtnosti nije našao. Ne polazi to za rukom ni Galenu u II veku posle Hrista. Ali nas on izveštava da je otkrio gde nam obitavaju Duh i Duša.
Podozrevam da je u tome uspeo blagodareći pacijentima koji su s reda bili imperatori, konzuli i patriciji Rima. Sa je bio provincijski lekar, da su mu klijenti bili robovi ili seoska sirotinja, a uzimajući i račun ondašnja socijalna shvatanja, jemčim da duša ne bi bila pronađena i Nauka bi već onda bila gde je sada. Kod onog od vola iz Luvra, mislim.
Premda u naučnim krugovima plebiscitarno usvojeni, premda ozakonjeni kao dogma čije je poricanje jeretiku donosilo kaznu, Galenovi pronalasci su tek uz velike muke mogli biti dokazivani svetu koji je za izlizane istine o sebi svejednako iskao sveže potvrde. Humanizam je, još samo hrišćanski i tek na pragu buduće racionalističke prosvećenosti, izrično zabranjivao skrnjavljenje ljudskog tela, iako protiv njegovog razložnog uništenja ništa nije imao.
Čovek se mogao ubiti, ako bi se stekli izvesni uslovi, među kojima su najčešći i najlegalniji bili državni, ali se ni pod kojim uslovima nije smeo secirati. Dok je živeo, jedva da je ikakvu zaštitu uživao. Posle smrti staju iza njega Država i Crkva, Pravo i Običaji, Vera i Moralno osećanje. Njegovo telo, ako ga u međuvremenu nisu razneli psi, postaje sakrosanktno. (Psi ga, naime, mogu otvarati. Ljudi ne.)
Tankoćutnost ondašnjih naravi užasava jedino Nauku koja iza ćoška, na putu za groblje, uzalud čeka s nožem u ruci. U Engleskoj je anatomima i hirurzima naročito teško. Engleska lekarska Gilda može računati na svega četiri leša godišnje od svih obešenih u Londonu i Middlesexu.
Čak i za najkonzervativniju procenu naučnog elana na prelazu XVIII u XIX vek, to je neupotrebljiva cifra. S druge strane, pod nogama te bespomoćne Nauke, po grobljima, trune dragoceni materijal. I kao i uvek, sam život, zasnovan na starim, dobrim trgovačkim načelima ponude i potražnje, uzima na sebe da stanje sredi. Kriminal i Nauka još jednom se udružuju.
Još jednom se pokazuje da sredstva nisu sporna, ako je cilj uzvišen. Javlja se preduzimljiva profesija tzv. Vaskrsivača (Resurrectionist) koji, pored toga što kradu leševe s groblja, dokazuju ostrvski smisao za humor. Jer oni zaista dižu ljude iz grobova. Dižu ih i polažu na stolove anatoma i hirurga. Cenu diktira visoka potražnja i rizik kome se vaskrsivač izlaže prilikom svojih nekrofilskih poduhvata.
Ona varira prema sezonama. Leti, kada su visoke škole na raspustu, potražnja leševa je manja, te cene padaju. Zimi je nauka opet u punom poletu, i potražnja je tolika da su izvesni lekari prinuđeni da rentiraju kopače grobova. Ugovorni vaskrsivač morao je snabdeti leševima isključivo svog naučnika.
Za uzvrat je ovaj bio dužan izdržavati partnerovu familiju ako bi se desilo da mu se na poslu dogodi nevolja te bude uhapšen. (To je, uostalom, koliko mi je poznato prva forma privatnog socijalnog osiguranja.) Do takvih kriza na tržištu leševima, srećom, retko je dolazilo. Epidemije su bile česte. Zločin je cvetao. Siromaštvo, glad i beda izazvana industrijskom revolucijom obnavljali su groblja brže nego što su ih naši nekrofilski partneri iscrpljivali. Kao pravilo je važilo uverenje da se noć smatra propalom ako se tokom nje ne iskopa bar četiri leša.
Sve dovde možemo Nauci i progledati kroz prste. Prsi su joj, doduše, bili umrljani grobljanskom zemljom, ali bez nje bi dobar deo anatomije čoveka još uvek bio zamračen Galenovom anatomijom majmuna, svinje i vola. (U filosofskom smislu, naravno, to ne čini nikakvu bitnu razliku. Razlika nastaje tek kad legnemo na hirurški sto. Čovek bi se osećao prilično neprijatno ako bi sumnjao da operator ne razlikuje njegovu unutrašnju strukturu od strukture jednog govečeta.)
Na ovu nekrofilsku berzu, međutim, godine 1827, stupa jedan genijalni inovator. Zove se William Burke, Irac je, živi u pansionu kompatriote u Edinburgu, gospodina William Harea. On nema novaca. Srećom po sebe ni skrupula. Ali ima ideja. U Hareovom pansionu umire jedan gost. Na inicijativu g. Burkea, imenjaci i budući poslovni partneri, prodaju njegovo telo glasovitom edinburškom anatomu Robert Knoxu. Dobijaju za njega 7 funti i 10 šilinga.
Sasvim lepa suma u doba kad su se nadnice računale na penije. Doktor Knox, međutim, traži još leševa. Gospodin Burke je spreman da ga i dalje snabdeva, ali nije spreman da svoje noći provodi po grobljima. Reumatičan je i sujeveran. Pa i lenj, reklo bi se. Ali kako smo nagovestili, čovek je od ideja. (Ideje, kao i uvek, sve nadoknađuju.) Za najunosniju pridobija g. Harea, njegovu suprugu i izvesnu gospođu Halen McDougall.
Dva imenjaka i dve dame domamljuju putnike u pansion, opijaju ih, a zatim dave, jer pretpostavka da će i ovi gosti, kao i onaj prvi pomreti prirodnom smrću, nije zdrava i na nju se nijedan pametan poslovan čovek ne može osloniti. Nekrofilska industrija cveta. U devet meseci, promet od petnaestak mrtvaca, prodatih na medicinskom tržištu za 8 do 14 funti po komadu, donosi kompaniji „Burke & Hare“ preko 150 funti čistog profita. Kao dodatak, Burke dobija omču oko vrata. A Hare se spasava imunitetom Krunskog svedoka koji omogućuje partnerovo vešanje. (Podaci uzeti iz knjige jednog trećeg Williama – Roughead „Burke and Hare“, 1948.)
Zgražate se? Ja takođe. Istrajmo u tom plemenitom osećanju, ali ne zaboravimo da je, barem za nauku, od tih zločina bilo izvesne koristi. Otplata za krvni dug je neznatna, ali postoji. Vaskrsivači su, nema spora, kriminalci, ali je od tog kriminala Anatomija živela sve do prosvećenog preokreta koji je mog profesora Millera, s isukanim skalpelom i vampirskim sjajem u očima, doveo pred televizijske kamere da nam javnim obdukcijama podstiče varenje.
Razvedrimo malo ovu zasenčenu sliku naše radoznale civilizacije. Bilo je i veselih slučajeva prekopavanja po starim grobovima. Inicijativa potekla od skrvnitelja piramida nikad stvarno nije napuštena. Njena poslednja bravura je krađa Čaplinovog leša.
Godine 1661. Donosi House of Commons jednoglasnu odluku da obesi Olivera Cromwella. S obzirom da je odluku izglasao Parlament Restoracije, a da je Cromwell vođa Revolucije, vešanje je sasvim prirodno. Njemu se, međutim, suprodstavlja jedna tehnička poteškoća. Cromwell je, naime, već dve godine mrtav. Ono što bi obeshrabrilo i najžešću ličnu osvetoljubivost, ne ometa, srećom, jednu razumnu državu. House of Commons, takođe jednoglasno, odlučuje da se gospodin Cromwell najpre iz groba izvadi, a potom obesi.
U XVI veku sledbenici i obožavatelji velikog Nostradamusa iskopavaju prorokov leš s ciljem da ga balzamuju. Nisu ga balzamovali, ali su se još jednom uverili u snagu njegove vidovidosti: za mrtvačeve grudi bila je zakačena tablica sa tačnim datumom ekshumacije.
Godine 1862. Sahranjena je na londonskom Highgateu voljena supruga pesnika Dante Gabriel Rossettia, sa svežnjem njegovih neobjavljenih soneta oko vrata, dokazom umetnikove nesebične ljubavi. Sedam godina kasnije, u oskudici svežih stihova za knjigu, Rossetti noću posećuje ženin grob i uzima svoje nadahnuće natrag. Knjiga postiže nezapamćen uspeh, iako niko ne zna da to nežno pojanje potiče iz jednog sedmogodišnjeg groba.
A kakav bi to uspeh bio da se znalo?
(Književnost, br. 9, 1979)
No comments:
Post a Comment