I NAJZAD JEDNA UTVARA NOVOG BEOGRADA
"Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je da sačuva goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi ..."
(Dnevnik, 1979)
Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da bi se saznalo koliko malo njegov vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja.
Lečite zube zbog njih, a ne da biste naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske službe. Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove tražite da biste mokrili, a ne izmenjivali primedbe na račun života.
Ustajete s bolom u glavi ali sa čvrstom namerom da bar ovog dana, za razliku od svih ostalih, budete iznad stvarnosti jednog velikog grada u "punom urbanom poletu". Ako zanemarite neprilike u sopstvenoj kući, u kojoj bar polovina čuda savremene civilizacije ili rđavo funkcioniše ili ne funkcioniše uopšte, i suprodstavite se jedino neprilikama spoljnjeg sveta, imaćete ih dovoljno da biste se već oko podne vratili u krevet i ostatak dana prespavali.
Izaći ćete najpre u ono što optimisti zovu vazduhom. Ukoliko vam pođe za rukom da duševno i fizički neoštećeni prođete između automobila, koji se poletno i u svim smerovima kreću ulicama i trotoarima, stići ćete do kioska vašeg prodavca novina.
Njegova apsolutna neljubaznost biće opomena koju vi nećete razumeti. Delimično zbog nesnosne buke, a delimično zbog toga što ne podnosite bližnje. Pošto iz novina budete doznali kakve su se nesreće i katastrofe desile, te kakvi su zločini, pogreške i gluposti počinjene tokom samo jednog obrta zemlje oko sunca, upustićete se u čekanje autobusa i već samim tim činom izgubili svaku želju da se njime vozite. Odlučićete se za taksi.
Ovaj će vam redovno otvoriti prednja vrata kao da je najprirodnije sedeti na mestu na kome se najviše gine. Tokom vožnje, u kojoj će vas vozač – blagodareći tome što smo i tu najbolji na svetu – bar tri puta oprostiti život prolaznicima, a bar dva puta vas lično od pogibelji spasiti, doznaćete za sve ružne strane života i za nekoliko psovki za koje nikad ranije niste čuli. Da vaš vozač nema sitno, takođe.
Ustanova u koju odlazite da posao obavite biće svakako u stanju reorganizacije. Neke u koje godinama svraćam u tom turbulentnom stanju su neprestano. Zatičem, doduše, uvek iste ljude, ali oni zauzimaju uvek različita mesta. Ono što se ne menja je vaš neuspeh da posao obavite kako ste zamišljali.
Vaš popodnevni povratak kući ličiće na plivanje u jatu pirana koje su osetile krv.
Krv je, očevidno, kuća, porodica, domaći mir. Ono o čemu ćete sutra prvom nepoznatom i strpljivom čoveku koga sretnete pričati kao o izvoru svoje najdublje nesreće.
"Proveo sam jedno sunčano martovsko poslepodne na Kalemegdanu. Bilo je sveta, ali, srećom, nikoga da mi dan pokvari svojim nevoljama. Istorija, sahranjena pod zelenim travnjacima, kao pod oborenim stegovima Osmanovića, nije mi dopuštala da popustim svojim, i tako su uspomene, vijane još od dolaska u Beograd, dobile najzad svoju 'slobodnu teritoriju', onu iz koje su, na Čuburi i Neimaru, prognane sumanutom trkom novih kuća, novih automobila i novih ljudi...
Ništa se nije dogodilo. Nijedna klupa, ma koliko stara, nije me na mladost, moju prošlost podsetila; prošlost koje sam se sećao bila je tuđa. Nijedan vidik, ma koliko poznat, nije mi govorio: bio si već jednom ovde; govoreno mi je da su ovde bili drugi ljudi, u drugom dobu, drugom ruhu i s drugim ciljem... Pitao sam se, ako tu više ništa nije moje, ako ovde žive samo mrtvi ljudi i ako se ovde još uvek sanjaju samo odsnevani snovi – jesam li to zaista ja? Ko je taj što prazna srca i glave ispunjene tuđim životima, s kalemegdanskih grudobrana posmatra Severozapad i Evropu? I kakav je to Severozapad? Koja Evropa? ..."
(Dnevnik, 1979)
Sve što mi je tada, uprkos svemu trudu, na pamet padalo bile su pojedinosti iz dugotrajne i zamršene povesti izgradnje kalemegdanskih fortifikacija.
Video sam pod bregom, dole na Savi, Jazonove vatre koje je zapalila pesnička imaginacija Apolonija Rođanina.
Video sam zalazeće sunce kroz crveno-žuti alajbarjak janičarske Age, s plamenim mačem po sredini, poboden ovde 28. avgusta godine 1521.
Video sam rušenje Đurđevog kastela i preživele ostatke Velike seobe Srba, kako se godine 1690, na domaku tatarskih akindžija, ukrcavaju u austrijske šajke i odlaze na Zapad, tamo gde bi Njegovani da su oduvek.
Stajao sam na prostoru, na kome su, godine 1867. u ime Uvek nepobedivog sultana Abdul Asiza, a pred konzularnom Evropom i domaćim Adamskim kolenom, Knjazu Mihajlu Obrenoviću, predati ključevi srpskih gradova: Beograda, Smedereva, Šapca i Kladova.
Slušao sam kako me, 1915. preleću đulad s austrijanskih monitora i padaju oko dorćolske divanane Simeona Grka.
A na Kalemegdan sam došao da se setim - sebe! ...
Spuštajući se Čuburskom ulicom sreo sam gospodina K. L.-a, čije sam osobine u Hodočašću Arsenija Njegovana koristio za lik paralizovanog žitarskog veletrgovca Martinovića. Gospodinu K. L.-u nisu tog dana sve ovce bile na broju. (Kao i većini ljudi koje sam u poslednje vreme sreo.)
Bez naročitog uvoda – ukoliko se uvodom, zanemarujući da imam ćerku, ne proglasi njegovo pitanje: kako su mi sinovi – a najžešćim ogorčenjem mi je izneo sve administrativno-kolegijalne svinjarije koje su dovele do njegove mizerne profesorske penzije. Saosećao sam sa njim, ali pravde radi nisam odoleo a da ga ne zapitam: "Nekad ste bili uspešan trgovac. Zar baš ništa niste uspeli ostaviti na stranu?"
Ravnodušnost, rasejanost, autocentričnost opšte su odlike vremena u kome živimo. I ma koliko bile odvratne, ja bih bio srećan da su one inspirisale moje neumesno pitanje. Ali nisu. Proizveo ga je onaj isti nesporazum između moje autentične i moje književne stvarnosti, koji je marta godine 1979. s Kalemegdana iselio moje miroljubive socijalističke sugrađane i među bedeme opet doveo Turke i Austrijance.
Gospodin K. L. nikada za mene neće biti profesor, ma šta on o sebi mislio. On će uvek biti samo žitarski trgovac, vrlo nesrećne sudbine, prema kojoj je imati malu profesorsku penziju – čisti ćar. Fakat da je g. Martinović iz Hodočašća paralizovan, a da g. K. L. bodro hoda, sejući svoje razočarenje gde stigne i kome može, ne dovodi moju istinu u sumnju. Jer, ako smo već dovde dospeli, idemo u iskrenosti do kraja. Neka viša, književna pravednost, paralisaće možda i g. K. L.-a. To je, naime, najmanje što umetnost može da zahteva i očekuje od takozvane stvarnosti kojoj služi.
Pa ipak, pitam se iz urođenog srca svoje sebičnosti, svog prava na život, da li je pravedno da istorija, i to ona koja me se, u krajnjoj liniji, lično ne tiče, tako suvereno, tako brutalno eliminiše sve što sam uistini ja? Da li je pravedno da uspomena na jednog pametnog i dobrog čoveka, iščezne samo stoga što je imala nesreću da podari život jednom uspelom špekulantu?
I da li je pravedno da se na većini prostora moje prošlosti zatiče sada samo hladno truplo moje književnosti?
"Bilo je lepih dana u mom životu, dana nad kojima su plakale loze.
Ja ih se ne sećam. Sećam se samo naslova".
(Književnost, br. 6, 7-8, 1979)
No comments:
Post a Comment