Utvare starog i novog Beograda

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
UTVARE STAROG I NOVOG BEOGRADA
(Eseji)
UVODNA BELEŠKA
Tokom višegodišnjeg rada na Sagi o Njegovan Turjaškima, naročito Zlatnom runu, za koji nema mnogo izgleda da se uskoro završi, prikupio sam obimnu i raznovrsnu istorijsku građu o Srbiji i Beogradu.

S vremena na vreme bi moju pažnju privukao neki neobičan podatak, fakat o kome se ili mnogo govori a malo zna, ili mnogo zna a malo govori; neki neverovatan prizor pod humkom vekova, što iluminiran umetničkom imaginacijom svedoči o našim naravima, kakve nismo poznavali; neka paradoksalna, često suluda situacija, po kojima je Balkan čuven još od svojih pelaških, kentaurskih vremena; a iznad svega, možda, i poneka istina, o kojoj nas ni škola, ni istorija nije obavestila.

Kako za ovakve kuriozitete nije bilo mesta u strogo programiranoj priči o Njegovanima, pravio sam povodom njih kratke beleške, partikule ili esejističke sličice, s nejasnom namerom da ih hronološki ili tematski jednog dana sredim i objavim pod naslovom „

Utvare starog i novog Beograda“. Neku vrstu nastavka „Zapisa starog Beograđanina“ – zapise jednog novog. Novog i drukčijeg.

Do sada nisam stigao to da učinim, a pitanje je hoću li ikad. Da „partikule“ pravim, međutim, produžio sam.


Pod odavno odlučenim naslovom, ovde sam prikupio nekolike, koje su mi se činile završene i koje su sve prethodno objavljene u časopisu Književnost za 1979. godinu. („Marginalije i Moralije“.)

Ne treba u njima tražiti putopis Evlije Čelebije, Felixa Kanitza, Herberta Viviana, Reinacha, Légera, ili Jana Nerude. To je pre putovanje kroz istoriju Beograda čoveka koji je u svaku istoriju izgubio poverenje, te sada, s onu njenu stranu, međ’ tajnama prapostanja, traga za mitovima koji bi nas objasnili i vratili sudbini.

Ja nisam rođen u Beogradu, pa on za mene nema čar groba u kome je pokopana moja mladost. Ali taj grob nije ni u gradu u kome sam rođen. Pepeo te mladosti razvejan je od Panonije do Adrijatika, da se po starim, dobrim običajima vrati praroditeljskim elementima.

Beograd, dakle, nije moj grad, ali to nije ni jedan drugi.

Pa ipak ga volim, volim privrženošću – stranca.

Možda sam zato, pre nego drugi, pozvan da o njemu pišem.